Винути се у те недогледне висине, узнети се „во области заочны“ из каљуге свакидашњих брига и страсти, из усковитланог „житејског мора“, погрузити се у богосозерцање и молитву, савременицима дочарати и пренети лелек за Христом што се пробија из таме векова, из далеке сиријске пустиње, није могућно непосредно, без икаквих ограда, без постепеног увођења и – усхођења. Песник се суочава са неопходношћу да створи својеврсни, духу дате епохе примерени и специјално за њу обрађени рам, који представља преграду којом је одвојен стварни свет од света који је аутор створио у своме делу, изрезбарене двери на улазу у тај свет и на излазу из њега. Кроз те двери Пушкинов савременик види одаје украшене, али руха нема да униђе у њих (из Егзапостиларија Страстне седмице). Сиринова молитва одише пуним духовним животом који крије од нас своје тајне и у свом оригиналном облику, остаје несхваћена за савременог читаоца. А за нашег песника као преводиоца и тумача? Његова гносеолошка и естетичка позиција блиска је, у средњевековној словесности широко прихваћеној, идеји ћутања (Аверинцев 1982: 71-72), означеној и свешћу о неизрецивости, несазнајности, необухватности садржаја који ваља пренети, и спознајом властите немуштости, неспособности, недостојности у његовом посредовању. Стога се Пушкинов преводилачки оквир гради на два нивоа: I. „предворја“ у коме, дршћући да не буде сажежен огњем богоопштења, у ништавности и занемелости, стоји песник, исповедајући своју палост, али и уму недосежну силу молитве које се дотиче; овај ниво садржи, дакле, „оправдање“ преводилачког подухвата и изрицање индивидуалног преводиочевог односа према материји што ће је транспоновати, и II. „улажења кроз двери“, приближавања тајни древних отшелника, поклоњења њиховим духовним и естетичким назорима, спознаје назначења овога и других молитвословља; овде је у питању компензирање историјског и срединског колорита изворника, заснивање транслаторно-трансмутацијског поступка. Тек после ове две степенице долази до просветљења „одјејанија души“ и читаоца, и самог преводиоца; пут је уготовљен, стазе поравнате – покајна молитва може да почне.
Први ниво преподилачког (или приповедачког) оквира својствен је, са мањим или већим модификацијама, многим архаичним текстовима. Пушкиново смерно обраћање казује његов интимни однос према молитви коју ће преводити, означен умиљењем, превасходством над другим молитвама, честим опомињањем њених речи, њеним стражењем на песниковим уснама и мистичким преображајем, метанојом, коју у њеном присуству доживљава он – „падший„ (друге речи за себе песник овом приликом не налази!). Пушкин је, очито, био обдарен суптилном и осетљивом савешћу, самокритичношћу, смиреношћу срца и ума, што истичу митрополит Антоније (Храповицки),протојереј Јован Восторгов, И. М. Андрејев, С. Л. Франк (Храповицкий 1996: 148; Восторгов 1996: 170; Андреев 1996: 14; Непомнящий 1989: 253). У стању палости песник је раслабљен, али не без наде: он је већ искуствено доживео благодатно-окрепљујућу, уму недокучиву – несазнајну, неисказиву, непредстављиву – силу ове молитве („и падшего крепит неведомою силой“), са њом се саживео; она му, више но ма која друга, долази на усне („Всех чаще мне она приходит на уста“) и изазива неупоредиво умиљење („Но ни одна из них меня не умиляет / Как та…“). Драгоцено сазнање, и крајеугаони камен за познање Пушкинове духовности! Она нам се разоткрива као – молитвена, покајничка, печалничка; у њој је песник духовно узрастао – огледало његовог напретка је и дар уснене молитве као степенице која претходи оној умној, срдачној, и радост умиљења као највише награде, најсветлијег озарења, најснажније потврде дејствености молитве.
Знајући ово, дубље ћемо разумети разлоге због којих у следећем нивоу експозиције (композиционо постављеном на прво место) песник за молитву везује епитет „божественная“ („сложили множество божественных молитв“): његов избор није проистекао из силабичко-версификацијских потреба, нити је реч о овешталом шаблону коме се прибегава у недостатку инвентивнијих решења. И на овом примеру потврђује се запажање митр. Анастасија (Грибановског), изречено као општи утисак о Пушкиновом опусу : „Епитети „божественный“ и „святой“, које Пушкин тако често користи у примени на своје песничко надахнуће (и не само своје, како видимо из песме), нису представљали само лепу метафору: у њима је скривен дубок сакраментални смисао, истинско осећање духовне повезаности песникове са другим, оностраним светом“ (Грибановский 1996: 70). Отачке молитве су „божанствене“ јер их је таквима искуствено доживео сам песник, познавши њихову потребу и моћ; ово је у потпуном сагласју са учењем Светих Отаца и Учитеља Цркве, који је, између осталог, називају и „беседом са Богом“ (Св. Јефрем Сирин), „светлошћу за душу“ (ава Исаија), „средством за привлачење и испруженим дланом за примање сваке благодати “ (преп. Никодим Агиорит), „мајком врлина“, „одржањем космоса“, „помирењем са Богом“, „предзнаком вечне славе“ (Св. Јован Лествичник) (Сирин 1912: 13; Агиорит 1912: 187; Лествичник 1993: 192).
Пушкину је позната преизобилна и непотрошива ризница молитава којима располаже Црква од Истока; пошто је био веома добро упућен у химнографску традицију, светоотачку и хагиографску литературу, ликови знаних и незнаних сачинитеља ове свештене поезије морали су се такође наћи у видокругу његовог занимања, па и ући у „оквир“ његовог препева као „отцы пустынники и жены непорочны“. Веома је необично то што се Пушкин опомиње жена чије се стваралаштво кретало у оквирима црквених песмопоја, а не само „сабраће“ по перу и вишњем помазању. Тумачење овога стиха В. П. Старк доводи у непосредну везу са датумом настанка песме (22. јули) (Старк 1982: 195), када Црква слави спомен на Свету мироносицу, Равноапостолну Марију Магдалину. И наше је мишљење да ово није тек пука коинциденција, и да дубинска веза са ликом Свете Мироносице, као што ћемо показати у даљем излагању, постоји, али да се она остварује посредством реминисценције на једну познату црквену песму, пониклу из пера најпознатије међу „саслагатељницама“ сакралне поезије, Преподобне Касије.
У богослужбеној употреби налази се неколицина песама сазданих женском руком: стихови Мојсијеве и Аронове сестре Маријам, која предводи жене Израиљске након славног преласка Црвеног мора (2. Мојс. 15, 20-21), хвалебна песма старозаветне пророчице Деворе (Књ. Суд. 5, 2-31), благодарствена песма „Велича душа моја Господа“ (Лк. 1, 46-55), која се поје свакога дана на јутрењу.
Крај ДРУГОГ ДЕЛА
