Називи којима се изражавају сроднички односи присутни су у вокабулару свих језика (имају статус лингвистичке универзалије), јер је и само сродство универзална социјална категорија, једна од фундаменталних институција друштвене структуре. Образовање термина сродства у сваком конкретном језику, осим иманентним, интралингвистичким чиниоцима, битно је условљено структуром сродства у датој етносоциокултурној заједници. У литератури је констатовано да је у поређењу са терминологијама већине словенских народа (не рачунајући јужни огранак) фонд термина сродства у Срба упадљиво велики. Узрок стварања веома детаљних, специјализованих назива, типа свастичић, ђеверичић, одивичић и сл. налази се у специфичном формама друштвеног устројства на нашем тлу – племенском уређењу на црногорском и околном подручју и задружној породици – у већини других крајева. И у једном и у другом организационом систему ради се о бројнијим и гушћим сродничким контактима у оквирима релативно већих скупина сродника упућених на заједнички живот или просторну близину њихових пребивалишта.

Српска породица током историјског развоја је имала доста устаљене облике, с јачом или слабијом (социјално детерминисаном) превагом задружне, проширене над инокосном, нуклеарном породицом, и такво је стање доминирало отприлике до Другог светског рата. Такође, за разматрање тзв. правог сродства, у чији састав улазе (а) родбина – крвно, генетско сродство, «род». «крв», «својта», (б) брачна веза и (в) сродбина – сродство успостављено путем брака, ваља имати на уму чињеницу да је брак у српском народу, и поред вековних исламских утицаја, по правилу моногаман; полигамне форме нису се шире уобичајиле ни када су, у време турске владавине, међу исламизираним становништвом биле дозвољене законским и верским прописима. Обичајне, ритуалне и црквеноправне претпоставке условиле су и успостављање вештачких сродничких веза – грађанског (путем усвајања) и духовног сродства (кумство, побратимство, посестримство, сродство по млеку). У свим овим формама сродства веома је изразит утицај социокултурних чинилаца. Рецимо, можемо указати на специфичности институције кумства – трајног (наследног) и пригодног типа. У народу, тако, постоји крштено и венчано, али и „шишано“, „кумство умира освете“, „кумство невоље“ и сл. Кум као духовни сродник је изузетно поштован (Бог па кум), он има моралне, обичајне и црквеноправне обавезе не само према ономе коме је кумовао (кумашинчу, кумчету), него и према ужој и широј родбини.

За разматрање проблематике сродства од значаја је и чињеница да се у српском народу оно не ограничава на генетско и сродство успостављено путем брака него се, у неким крајевима, односи и на особе које имају исту крсну славу, чак и уколико се ништа не зна о њиховом заједничком пореклу, или на особе које носе исто презиме (племе). Нешто ужа групација јесте братство – група сродника повезаних крвним сродством, састављена од више родова – фамилија заједничког порекла, истог братственичког презимена, исте крсне славе и једнаких других обичаја, са неким заједничким установама и одређеним облицима својине.

У српској терминологији сродства издваја се неколико етимолошких стратума. Праиндоевропског су порекла термини за чланове уже, нуклеарне породице (син, мајка, отац, брат, кћер, сестра), а општесловенског термини за децу брата или сестре и за брачне другове и једних и других, затим стриц, маћеха, очух, пасторак, посинак, поћерка, као и термини настали редупликацијом слогова, типа срп. деда, тета, баба, нана. Занимљиви су случајеви лексичких контаката, односно присуство позајмљеница из других језика у овој сфери (амиџа, бабо, даиџа, балдуза – оријентализми, куњадо, небуд – италијанизми, шогор – хунгаризам и сл.). У неким случајевима постоје реалне демографске претпоставке које су условиле одомаћивање позајмљеница из сфере сродства у српском језику – рецимо, присуство турцизама неки аутори разматрају као одраз мешовитих бракова између Османлија и српских жена; „ако је прихваћен и тако широко одомаћен термин бабо за оца, то је отуд што су, нарочито у време турске државне и војне експанзије, очеви заиста били прави Турци“, пише Ш. Кулишић. Оправданост овакве претпоставке посредно доказује територијална распрострањеност овога термина – његова везаност за крајеве који су били под јаким турским утицајем и за муслиманско становништво. Опет, разлози за одомаћивање термина страног порекла могли су бити и интралингвистички, везани за постизање језичке економије употребом термина једноставнијих за изговор а са ширим обухватом значења (кузен, шогор, куњадо).

Постоји веома разуђен систем термина везаних за крвно сродство по вертикалној линији. Како наводи др Марта Бјелетић, научни саветник Института за спрски језик САНУ, на натпису на чарди у близини манастира Ковиљ неведени су називи свих мушких предака до десетог колена. То су: отац, дед, прадед, чукундед, наврндед, аскурђел, кудел, куребал, сукурбал и бели орао. Милорад Павић у роману „Предео сликан чајем“ наводи белу орлицу као женског претка, а пре ње су у породичном стаблу мати, баба, прабаба, чукунбаба, наврнбаба, аскурђела, курђупа, куребала, сукурдача и сурдепача. Поједини извори наводе још нека имена за претке старије од сукурбала, а то су ажмикир (или омжикур) и курајбер. А за најдаље потомство употребљава се израз беле пчеле, који се, у зависности од поднебља, односи на потомке у трећем, четвртом или петом колену – након детета, унучета, праунучета и чукунунучета. Јован Живановић у „Српском речнику за кованџије“ из 1879. бележи: „Кад маторка кошница да први рој, онда се тај први рој зове првенац. А кад исти првенац у истој години пусти рој, онда се тај рој зове паројак, па кад и овај паројак опет у истој години пусти рој, онда се тај рој зове бијела пчела“. И као што је „бијела пчела кулминација ројења“, она је тако и код људи „кулминација сродства по крви“.
А шта ћемо са хоризонталном линијом? Ево неких примера који могу разгалити читаоце. Наиме, претеривање у позивању на сродство са неком особом или породицом у циљу задобијања извесних привилегија представљало је прототипску ситуацију за појаву низа фразеологизама којима се шаљиво или иронично изражава предалеко или измишљено сродство. Тако, Вуков Рјечник наводи: куњадо бабе ђедове „рече се ономе који хоће силом да се своји с киме“; наше секе њезине неке Вуке Вукареде Вукићеве жене рођени неђеверни пасторак користи се „кад ко ћера својакање до у бог зна које кољено“, а слични су и изрази девете пеке звекетало, десете вуруне жарило, кумине куме кума па њезине друге из првога села ђеверичић, моје прија-Јеке па њезине секе ручнога девера рођено пасторче и др. (у савременом језику најраширенији фразеологизам овога типа је девете тете дете).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име