У издању Светог архијерејског синода Српске православне цркве појавио се 1946. године, у епоси све снажнијег продора милитантног атеизма, Мали зборник молитава. У њему, између осталог, пише: „Народ од народа разликује се углавном именом, језиком и обичајима. Српски народ има своје старо и славно име, има леп и звучан језик, и има мноштво лепих обичаја. Разни народи могу имати обичаје исте или врло сличне, али српски народ има један обичај, који се разликује од свих народа на свету, а то је Слава или Крсно име”. И заиста, једно од најрепрезентативнијих обележја српског народа и српске културе јесте крсна слава или слава. То је празник који одређена породица или шира заједница (нпр. читаво село, општина, град) слави у част одређеног светитеља као свог заштитника и молитвеника пред Богом. Управо тога дана свечареви преци примили су свето крштење (тако се и појавио назив крсна слава) и свест о томе дубоко је присутна у српском етносу. Трaдициja крснe слaвe ускo je повeзaнa са кoлeктивним сећањем: Срби су тај дан вековима памтили и остављали потомцима у аманет да се сваке године прославља светитељ који је био сведок пред Богом да су њихови преци примили крштење преко тога светитеља. Крсна слава назива се и крсно име, што, рекло би се, има више везе са именом или именданом, него са славом. Ипак, тако је само на први поглед. Постојећа веза надилази формални ниво, а објашњење тим поводом даје патријарх Павле (Стојчевић): „Ма колико изгледало необично, за нас Србе, слава значи и наш рођендан и наш имендан. Али не у телесном, него у духовном смислу. Слава нам је рођендан – јер су се наши незнабожачки преци тада крстили, ‘родили се водом и Духом’, постали чланови Цркве Божије, живе лозе на вечно живом ‘Чокоту’ Христу. Имендан, пак, слава је зато што смо тада добили име ‘православни хришћани’, и што смо то били кроз векове и остали до данас”. У Српском рјечнику Вук Караџић (1852: 306) обрађује славу управо под одредницом крсно име: „Сваки Србин има по један дан у години кога он слави, и то се зове крсно име, свети, свето, и благ дан”.
Како наводи познати етнолог Драгомир Антонић, „слава је искључиво српски обичај, јер и када га празнују припадници других народа – славе је као српски и православни обичај”. Отуда се обележавање славе и данас може срести на свим оним просторима где живе Срби и(ли) где је њихово присуство оставило значајан историјски и културни траг: у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, Хрватској итд. Порекло крсне славе спада међу сложена научна питања коме се у литератури приступа(ло) из различитих перспектива, неретко сасвим супротстављених. У основи се издвајају два већа становишта: према једном слава има црквено порекло (са утемељењем и формирањем у младој Жичкој, односно Пећкој архиепископији у периоду духовних реформи Светог Саве, њеног првог архиепископа), а према другом се порекло славе интерпретира као паганско (словенско, грчко, латинско). Теолог и историчар Радослав Грујић, дописни члан САНУ, темељним анализама показује да се сви култни елементи крсне славе јављају у Цркви од старина до данас (колач, пшеница, вино, свећа). Он наводи да су сви главни реквизити данашње славе забележени као такви још у доба Светога Саве. Грујић не доводи у питање да обредни славски предмети имају прехришћанско порекло, али истиче да њих има и у ритуалима Мојсијевих бескрвних жртава (из захвалности Богу ради завета или отпуштења грехова), чији су елементи „прешли, са извесним формалним изменама, у Хришћанство и леже, уз друге, у основи једног чисто црквеног култа и ритуала, који je, у границама Српске цркве, током векова знатно утицао на формирање обреда данашње Крсне славе”. О јасној вези са данашњим стањем сведочи обред великог или празничног вечерња на литији или на свеноћном бденију, а коje се врши само уочи дана када се прославља храмовни заштитник и највећи црквени празници, и то нарочитим благосиљањем просфоре (хлеба), кољива (пшенице), вина и јелеја (масла, уља), пред три упаљене свеће, кађењем и читањем молитве. Истраживања показују несумњиву аналогију „између општецрквеног православног обичаја благосиљања хлебова и кољива уочи великих празника, или на сам дан њихов, и обредних свечарских колача и кољива, као главних елемената данашње српске Крсне славе” (Р. Грујић). На основу тога, као и одредаба анализираних рукописних пенитенцијала, Грујић долази до закључка који је и патријарх Павле налазио исправним: „Нема сумње да је Светосавско упућивање слављења Светог по кућама и породицама свечарским највише допринело да се православни Срби, у начину прослављања појединих, нарочито изабраних, светитеља, издвоје од осталих православних народа, развију један свој општенационални домаћи култ и створе посебан ритуал у томе правцу”. Сличног мишљења био је и Димитрије Богдановић, који наводи да је слава светосавски култ и неодвојива од светосавске Цркве: „Отуда и факт да само Срби, као етничка целина, која je од XIII века била непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске цркве, данас имају крсну славу. Слава je, дакле, jeдан вид мисионарске делатности светосавске цркве, један облик њене борбе против паганизма, за потпуну евангелизацију средњовековне Србиje. Она нипошто ниje христијанизовани пагански култ – како се то најчешће, сасвим неоправдано, тврди. Пре се може рећи да je то хришћански и православни супститут претходног христијанизованог паганског култа (пра-славе), култа коме се траг губи у врло нејасном периоду словенске колонизације Балканског полуострва и покрштавања досељених племена”.
КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА
