Било је то у оно добро старо вријеме СФРЈ невиности и наивности, кад се младалаåка склоност деликвенцији остваривала првенствено те- лефоном. Као и свака друãтвена игра – и зафркавање на телефон има своја правила – а једно од њих је да не моæете лиåно да зовете особу која познаје ваã глас. Истовремено, зафркавање особа које уопãте не познајете далеко је мање интересантно. Увијек инвентиван „кри- минални” дух пронаãао је сљедеñе рјеãење: неколико пријатеља засје- дну на неколико апарата спојених на исту линију. Свако предлаæе по неку æртву – а извоœаå радова је увијек неко кога æртва не познаје. Тиме се добија могуñност уæивања у реакцијама познате особе, могуñност управљања разговором (јер извоœаåу радова у сваком тренутку моæете дати неки нови ãлагворт усмјерен на збуњивање æртве; којој, наравно, није јасно откуд би непознати позиватељ мо- гао да посједује толико информација о њеном или његовом æивоту) – а да при том цијела игра не буде онемогуñена или доведена у пита- ње откривањем идентитета нападача.
У речено вријеме, док наши људи још нису били поново открили да ни узајамно убијање није знатно компликованије од зезања на телефон, ова је игра била прилично распрострањена – и, унаточ порицању, играли су је сви узрасти иако је, без сумње, најраспрострањенија била међу тзв. школском омладином. Једна моја добра пријатељица је, из мени непознатих разлога, за жртву одабрала Вању, с којим се инаåе годинама познавала и друæила. Извоœаå радова, наравно, требало је да будем ја, кога реåени Вања није познавао. Данима смо га звали на телефон у било које доба дана и ноñи. Ја сам водио разговор – док су на друга два апарата æртвобиратељка и јоã једна њена пријатељица умирале од смијеха. Једно од упутстава за разговор које сам добио од радонаруåитељке било је да правим разлиåите граматиåке греãке, јер је реåени господин био језикољубац, који би оãтро реаговао на свако скрнављење језика. Морам признати да сам лиåно био изненаœен да неко кога у два ујутру пробудите реåеницом:
Ђе си, Вања, ево цијело вријеме мислимо на тебе – умјесто пригодне псовке због прекинутог сна радије похрли у „заãтиту” језика тврдњом: не каæе се цијело вријеме него све вријеме, не моæе вријеме бити цијело… итд, итд. – све у том стилу.
Проãло је отад неколико мјесеци (и сад се виãе и не сјеñам да ли смо у меœувремену пронаãли нове æртве, одрасли – или је игра изаãла из моде) – и ја сам цијелу епизоду са Вањом веñ добрано забора- вио. Један дан, звони телефон. Јављам се.
– Добар дан.
– Добар дан.
– Јесте ви тај и тај?
– Јесам.
– Хтио сам да вам поставим неколико питања везаних за кабалу. –
Наиме, ја сам од једне добре пријатељице åуо да се ви бавите каба- лом ãто је мени, морам признати, звуåало мало до умјерено не- вјероватно – мислим, да се неко тако млад бави…
Сјела цица на колица, доãла маца на вратанца – мислим у себи. Сад се мени неко навадио на кости…
С ким разговарам? – питам.
– Није битно – одговара глас који, ãто је најгоре (одступање од
правила у свакој игри збуњује), звуåи познато.
– Ко је пријатељица? питам. Видим познаје ме – покуãавам да бу-
дем ñул.
– Рецимо да тренутно ни то није ваæно. Мене би, сад за сад, запра-
во, занимало да ми каæете да ли се уистину бавите кабалом и да ли сте икада åули за практиåну кабалу…
Обраñао ми се у другом лицу мноæине иако је знао колико имам година. Конструкција његових реåеница била је мало преуте- гнута за сарајевске стандарде. И тон и стил су ми се однекуд åинили познатим. У једном тренутку ми сину: Вања – узвикнух – ви сте Вања.
С друге стране потпуна тиãина. Тајац.
Која глупост – мислим у себи – зафркавати мене посредством осо-
бе коју сам до јуåе ја зафркавао. Сад сам био дефинитивно сигуран да се радило о Вањи. Уз то, био сам убијеœен и да на другом апарату наãа заједниåка пријатељица прислуãкује разговор.
У то искрено збуњен глас, са друге стране каæе:
– Да, али, заправо како сте знали? Мислим, како сте могли знати…
– Практиåна кабала – одговарам славодобитно, сходно свом
убјеœењу да се ради о зезанцији.
Вања треском спуãта слуãалицу.
Сутрадан долазим у Јеврејску опãтину. На вратима канцеларије се мимоилазим с åовјеком који æурним кораком излази из опãтине. Улазим у канцеларију. Пријатељица (по мом убјеœењу наруåитељица мог посљедњег телефонског окрãаја) пита ме:
– Мајке ти, ãта си урадио Вањи?
– Не разумијем! – одговарам, а у себи мислим: знаåи опредијелила
се за тактику напад је најбоља одбрана.
– Неки дан је он неãто споменуо кабалу. Ја му каæем да имам је-
дног пријатеља који је доста åитао на ту тему и дам му твој број. Сад је свратио на кафу, у то ти улазиã, видим те кроз стакло и каæем му: Е, ово је онај мој пријатељ о ком сам ти приåала. Он скоåи к’о опарен и изаœе без здраво. Ни кафу није попио.
Испричам јој цијелу причу. Прво ми није вјеровала – а онда је почела грохотом да се смије.
Сарајево није велики град, тако да смо се врло брзо све троје затекли негдје у кафани и сити се испричали. Наставио сам да се срећем с Вањом, и покаткад бисмо размијенили коју ријеч. Никад нисам смогао снаге да му откријем како зафрканција утиче на развијање мистичних способности…
