Често се оштрица критике усмерава на поглавара СПЦ. Тренутно из појединих кругова п(р)озивају врх Цркве да се изјасни о отварању рудника литијума код Лознице, притом се у тим круговима аплаудира владикама и свештеницима СПЦ који су се јавно одредили против тог пројекта. Слично је било и у случају неких других важних тема, попут Косова и Метохије, вакцина, родно сензитивног језика, Параде поноса…
У складу са оним што сам рекао у одговору на ваше претходно питање, логично произлази да је усмеравање критике на патријарха Порфирија израз максималног повећавања притиска на СПЦ у тренутку кад је, у вези са несумњиво битним еколошким питањем експлоатације литијума у нашој земљи, медијски и политички индукована до сада незабележена подела и поларизација унутар српског друштва, што добија веома опасне размере. Индикативно је, као израз безочног лицемерја и цинизма, да од Патријарха, у име моралних вредности хришћанства и пастирске одговорности, дрско траже да се изјасни и исти они који у свакој прилици кад Црква јавно проговори о некој друштвеној теми дижу галаму, наводно штитећи секуларни поредак од клерикалног „мешања”.
Црква није ни политичка партија, ни невладина организација и она, укључујући Патријарха, делује у складу са својом духовном мисијом, процењујући, у функцији њеног испуњавања, када је и на који начин примерено да се јеванђелски изјасни и о овоземаљским, световним питањима. При томе, њено је саборно позвање да доприноси јединству, а не продубљивању подела у српском народу. Зашто би се она стављала на неку страну у вези са једним недавно отвореним контроверзним и непримерено драматизованим феноменом, о коме тек треба да се на стручном и политичком нивоу компетентно проговори и, ако је могуће, поведе дијалог између заговорника супротстављених ставова. Ако је такав дијалог уопште могућ. А то што се поједини епископи и свештеници у лично име изјашњавају доказ је да у црквеној организацији има више демократичности и слободе говора него у неким наводним шампионима ових вредности из закрвљене политичке арене.
Да професоре али и и Руси имају „своју“ РПЦ која се много директније изјашњава на питања која су од виталног значаја за спасење ближњих и тако спасавају њихове животе. Дакле за спасење и животе ближњих. Та питања су био – етичка (нпр питање вештачке оплодње, вируса, вакцина, вештачке интелигенције, матичних ћелија, „контроли“ рађања…), као и друга питања која су директно везана за животе ближњих. Па зар та брига није основна мисија Цркве и Боха нашега. Такође су се у претходним деценијама б.п. П. Павле, Анфилохије и Атанасије, па и сам Синод много јасније изјашњавали и смућеном народу давали смернице које да следе, као што и данас РПЦ ради. Некако данас све млако а Христос нас је учио да наше да буде да, а не не. Неке ствари су толико очигледне а ми их не видимо или нећемо да се замерамо… Праштајте.