Пробијањем Солунског фронта септембра 1918, када је кренуо победнички налет српске и савезничке војске, почело се са убрзаним решавањем српског питања. Аустроугарска која се налазила у кризи, и економској и војној од самог почетка рата, током 1918, ратовала је фактички под пуном контролом Немачке.

Војни слом Немачке значио је и крај Двојне монархије. Почетком 1918, Силе Антанте врло озбиљно размишљају како ће се после краја рата решавати национално и територијално питање на југоистоку Европе.

Вилсоновних 14. тачака из 1918, дале су смернице народима који су желели слободу и националне државе.

У великим плановима Великих сила, српски војник није чекао готова решења. Храбро, одлучно и без задршке, српска војска је поразила Бугаре и брзо ослободила целу Србију.

Аустроугарска војска била је поражена и повлачење су пратили нереди и дезертирања. Када је почетком новембра српска војска ушла у Нови Сад, српске политичке елите су већ имале идеју око које су биле окупљене.

Идеју присаједињења Краљевини Србији.

Та идеја није била производ случајности и стицаја околности. Кроз заветну мисао Срба у Монархији – Српску Војводину, кроз неуморну борбу Светозара Милетића, Уједињене омладине, Михаила Полита Десанчића и Јаше Томића, и читавих генерација које су стремиле очувању, јачању и уздизању српске мисли, дошло се до Велике Народне скупштине у Новом Саду,  25. новембра 1918.

Идеја Српске Војводине била је универзална и прожета грађанским и либералним идејама. Равноправност, поштовање језика и писма, право на слободу говора, јавног окупљања, политичког деловања.

Милетић је деценије провео у неуморној борби за остварење тог идеала. Управо су српске елите, које су под тешким околностима преживљавале Велики рат, иступиле са тим идеалима.

Да се Срби, Буњевци, Словаци, Румуни, али и шире сви Словени, заједнички уздигну и гласно изјасне за живот у Краљевини Србији. Краљевина Србија је под краљем Петром Карађорђевићем, на читавом Балкану и у крајевима где живе Словени, била синоним за слободу.

Синоним за земљу равнпоравности. Београд је био попут магнета за све оне који су сматрали да су потребне широке политичке промене почетком 20. века. После Балканских ратова 1912-1913, углед Србије био је велики.

После победа 1914, Голготе 1915, Кајмакчалана 1916, морални кредибилитет Србије био је неприкосновен.

На снази несаломивог часног српског војника остварена је победа. Срби у Монархији, који су пре почетка рата, били на ивици опстанка уздижу се и на Скупштинама у Руми 24. Новембра (Срем) и Новом Саду 25. новембра 1918. (Бачка, Банат и Барања) гласно захтевају уједињење са Краљевином Србијом и траже да их Краљевина Србија представља на Мировној конференцији.

Области које су се ујединиле директно са Краљевином Србијом биле су области које је 1848-1849, обухватила Српска Војводина. То су Срем, Бачка, Банат и Барања. Јаша Томић који је својим говором на Великој народној скупштини у Новом Саду 25.11.1918, надахнуо 757 посланика доживео је признање за деценије политичке борбе коју је провео борећи се за српску идеју.

Велика народна скупштина у Новом Саду остала је симбол и светионик за будуће нараштаје.

Подсећање на истрајну и неуморну, тешку борбу Срба у Монархији за очување идентитета и неретко самог народа. Век касније на величанственој манифестацији ПОНОС, подсетили смо се предака и њихове борбе, сетили се да имамо идеале које морамо поштовати и за које се и ми морамо борити. Сећамо се и данас. Поглед у будућност, увек нека нас врати на Новосадску скупштину 1918, јер ко довијек живи имао се рашта и родити.

 

 

 

Градске инфо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име