„Сваки се човек освећује исповедањем вере“
Св. Максим Исповедник

Оне речи које је св. апостол Павле упутио Солуњанима у свом другом писму: „браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (1. Сол. 2, 15) указују нам на први проблем од којег ћемо развити наше касније излагање: то је проблем ЗНАЊА: примања, имања и кориштења (разумевања) знања, као и његовог квалитета (истинитости и исправности). Пошто је наша гносеологија (православна, хришћанска) личносна, заснована на личном принципу а самим тим и откривена и љубовна она је увек заснована на одређеном ДАВАЊУ (= даровању) – и кроз Свето Предање и кроз богословско предавање (та је подела вештачка и условљена) – где нам увек неко (и Неко = Христос) дарује одређено знање о нечем (у крајњој инстанци такве гносеологије, увек о Неком, о Самом Себи). У том акту даровања знања збива се и наше образовање, и баш би о томе овде хтели да проговоримо неку реч.

Излишно би било говорити о важности образовања – како год га схватали и какве му год садржаје придавали, око једног се сви слажемо: изван њега, нема довршења истинске људскости. Јер се она састоји у искању и достизању истине: о себи (човек), о другом и природи (свету) и о постанку, битију и смислу (Богу).
Зато је само образовање истовремено и изузетно опасно и потенцијално погубно: уколико није и само засновано на Истини, одводи човека у супротном смеру: од истине ка лажи, од живота ка смрти, од Бога ка ђаволу.

У данашње време, реч образовање постоји у једном осиромашеном и осакаћеном виду – као стицање рационалног знања. Простор на којем се то одвија јесте ШКОЛА, начин на који се одвија ПРЕДАВАЊЕ. То и такво образовање и знање је самим тим тек СРЕДСТВО за остваривање неких других циљева. Са друге стране, православно схватање образовања увек полази од поновног откривања изворнога значења које је та реч имала, а оно јесте: остваривање одређене унутрашње сличности са неким. Старословенска реч ОБРАЗ (грч. ЕИКОН) значи ЛИК, СЛИКА. То је један од централних библијских антрополошких термина и он означава једну дубоку унутрашњу везу између Бога и човека, стварност по којој је човек створен по ЛИКУ (образу, види: Пост. 1,27). Божијем. Значи – у том и таквом контексту под образовањем се подразумевало узвођење човека (ил и остваривање у човеку) у оно стање за које је створен, у стање ПОДОБИЈА (највеће могуће сличности са богом, благодатног равнобоштва) или ОБОЖЕЊА.

Тако да бити образован у изворном смислу те речи не значи имати одређену количину факата, чињеница о Богу – него имати живу заједницу са Богом живим и истинитим, знати Бога у оном библијском смислу те речи – волећи га. Овим, наравно, не одбацујемо и академско (позитивно конотирано) знање о Богу, напротив. Послушајмо речи Николаја Кавасиле који о томе говори: „Ако бисмо бирали између простора необразованога светитеља, но не мање због тога правога Светитеља, и Светитеља свестрано образованога, али такође не мање због тог а Светитеља, онда бисмо изабрали овога другога, јер овај свакако има извесну предност, нарочито када је реч о богословљу“ (Атанасије Јевтић, Развој богословља код Срба, Теолошки погледи, 34, 1982. г, 104). Из овога видимо да православна концепција образовања тражи и захтева ЦЕЛОГА ЧОВЕКА, да је образовање овде засновано на процесу (подвигу и дару) реинтеграције дезинтегрисаног човека и свих његових сила бића, како је подвлачио и блажени Старац Јустин.

Из тога је такође јасно да образовање не може бити средство за православног хришћанина него ЦИЉ, а да се тај и такав циљ достиже (у додиру слободе и благодати) у ЦРКВИ БОЖИЈОЈ, која је најаутентичнији образовни „простор“. Ту, у Цркви, у Светој Литургији, ми стичемо знање не кроз предавање, него кроз Свето Предање којега је центар, смисао и извор сам Оваплоћени Логос – Агнец на Дискосу – Христос.

ТУ примамо самога Господа и познајемо Га на најнепосреднији начин – бивајући једно са Њим (и свом Пресветом Тројицом) те тако имамо најизвесније и највеће могуће знање о Њему. Без тога, без таквога ЗНАЊА (које је ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА!) какво је ДРУГО ЗНАЊЕ О БОГУ УОПШТЕ МОГУЋЕ?!
Давши те опште одреднице образовања и знања, сада ћемо прећи на један актуелни проблем, који када би се доживљавао кроз ту и такву призму – једноставно не би постојао. Али, пошто се образовање и знање у нашим богословским школама (уз све бројније изузетке који су и омогућили својим светлим примерима овај несветли рад) још увек превасходно доживљава и третира у духу савременог, нетеолошког, школског система, или је пак под упливом западног црквеног школства не само да постоји, него и опасно угрожава наш хришћанско-православни и свештеничко-васпитни идентитет. Проблем о којем је овде реч јесте екуменски покрет и став који се према њему може и сме заузети.
Екуменизам је најкрупнији проблем и централно питање са којим се наш век суочава. Он са собом доноси и покреће још и многа друга питања ван којих је несхватљив и необјашњив, као што су питања: Јединства Цркве, аутентичности и важности Канона и Сведочанства Отаца, јереси и раскола и многа друга.
По нашем мишљењу, неопходно је у свим богословским школама увести (барем једносеместрални) курс о екуменизму и екуменској теологији.
Сама практична ситуација у којој се налазимо (плурализам мишљења и ставова) условила би полемичку природу и структуру тога курса, али би он, као такав, проблем екуменске мисли и дела барем оприсутнио на једном официјелном, катедралном (= у смислу – предметском) нивоу и навео људе да се озбиљније и континуираније њиме баве.

 

Крај првог дела

Професор др Владимир Вукашиновић – Теолошки погледи

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име