У име Оца и Сина и Светога Духа.

Драга браћо и сестре, ево настављају се Јеванђеља Божија, читања по апостолу Матеју. Сазнајемо о догађајима из давних времена, али су ти догађаји живљи него да су се збили управо сада пред нашим очима јер све оно што се дешавало у време Христово и у чему је он учествовао свежије је и живље, снажније, дубље, силније од било ког другог догађаја у историји људскога рода. И ево нечега што се десило њему и његовим савременицима, тачније онима који су га највише и најдуже гледали, током целог његовог детињства и младости, до пунолетства, а десила им се невероватна трагедија. Догодило им се то да су имали привилегију да више година од свих других буду са Христом, тридесет година – док су сви остали с њим били краће, апостоли, на пример, три године – и да немају никакве користи од тога, користи у лепом смислу те речи. Они су били збуњени чињеницом да га гледају и познају, били су збуњени тиме што су га знали док је одрастао, тиме што је живео с њима, а одједанпут он бива тај о коме су говорили пророци, о коме је певао псалмопевац Давид, о коме је говорио Мојсије. Збунило их је то што ће онај који је делио с њима младост и животни простор бити Спаситељ Израиља. Тако су пропустили шансу да добију велике користи од Христа: исцељења, васкрсења мртвих, примање покајања, давање силе за нови живот. Ништа се од тога не дешава међу њима због, како каже јеванђелиста Матеј, неверовања њиховог. Да ли то значи да је Господ Христос, љут због њиховог неверовања, одбио да чини чуда међу њима? Да ли се он увредио? Да ли је он, онако како бисмо ми то урадили, рекао: „Па кад сте такви и не дате ми поштовање, ја вама не дам живот“? Наравно да није. Христос није, у лошем смислу речи, афективно биће, не вређа се, не замера, али се овде открива друга страна сваког чуда излечења, свега онога што се дешава између Бога и нас – да би Бог чинио чуда, он мора добити нашу, људску сарадњу, нашу слободну вољу! Као да је Божија чудотворна моћ ограђена нашом вољом. И уколико не желимо да прво у њему препознамо Бога и Спаситеља, да се отворимо за то, чудо није могуће, јер то што би се десило против наше воље, против наше вере, против наше љубави – то не би било чудо, већ насиље. А чудо је увек потресан сусрет Божије моћи и људске вере и људске љубави.

Гледајте жену крвоточиву која трчи да Христа ухвати за хаљину како би престало течење њене крви, гледајте оне силне лепрозне, гледајте паралитичара, гледајте хиљаде примера знаних и незнаних – „и исцељиваху се многи“, пише јеванђелиста. Ко зна ко се све исцелио од свете деснице Господње, а сваком том исцељењу претходила је вера! Зато, браћо и сестре, и ми морамо имати исту ту огњену веру. Да би се чуда дешавала у нашим животима, морамо тако да верујемо. Многи међу нама који су дуго хришћани, целог свог живота или током највећег дела свог живота, некако се навикну на хришћанство. То им постане нешто свакодневно, постане обично и они изгубе ту свежину, ентузијазам, одушевљење којим се прима Христос и кроз њега добија чудо.

 Колико смо пута видели да су овамо дошли болесни људи, једни који су дуго ишли у Цркву, а други који су тек кроз ту болест почели да прилазе Цркви. Ови други дођу, плачу, отворене им очи, моле се ватрено, верују, а ови први као да су негде окрњили, истрошили ту своју веру и као да су збуњени пред могућношћу чуда Божијега. То осећање постоји код многих од нас, али се против њега морамо борити и морамо обнављати своју веру. Морамо да обнављамо ентузијазам своје вере, морамо да обнављамо свежину своје вере. Вера је као цвет који расте по овако тешком, топлом, врелом времену, па ако га не заливамо и не негујемо, он ће се полако сушити и на крају ће умрети. То што се вера не суши брзо, што има свежине, то је Божија сила која је држи – чека нашу сарадњу. Ако је не пружимо, имаћемо озбиљан проблем.

Молимо се Богочовеку Христу као они који у њему виде увек нов и неугасив извор вере, молимо се да обнови и учврсти у нама наше срце као средиште духовног живота, да учврсти у нама решеност да ходимо његовим путевима и стазама, да учврсти у нама сталну спремност да се кајемо, да будемо бољи, решеност да идемо за њим и с њим, као што је рекао велики апостол кога неоправдано називамо неверним – апостол Тома. Крајњи израз његовог бића није била скепса, није било неверовање, него веровање. Он је рекао: „Да, док не ставим руке у ране од клинова“, он је рекао: „Господ мој и Бог мој“, али је пре тога рекао још нешто и с тим речима завршићу своју реч. Када су апостоли видели да се ситуација компликује и да ће Христос бити ухапшен, појавила се нека сумња, неко неповерење, страх се увукао међу апостоле, а онда је Тома кратко рекао: „Хајдемо и ми да помремо с њим!“ Такву решеност, такву љубав Господ да подари нама који данас стојимо пред њим! Амин.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име