„Наставник и учитељ пута који води у живот.“
Клица живота која се рађа и настаје у изобиљу дворске удобности, у могућностима
да достигне моћ свога природнога развоја, без препреке, ометена искључиво оним што се зове човек као тајна која превазилази егзистенцију и у вери чисте есенције
путује мелодијом срца, негде далеко, на пример путем Свете Горе.
Какав то миомирисни цвет тражи пчела радилица, запућена у пределе творевине
која сва казује, ту је Он који створи све па и нас, у изобиљу дарова а који нам
наједном постадоше некако далеки и често горки, несазрели, јер их забасали,
изубивши календар савести, заборависмо брати у време сазревања, и чудисмо се
како живот, овако леп, постаде ипак неукусан.
Осећао је тај краљевић, требало је вратити се себи, развити тај укус живота који
млада душа искрено тражи и призива а ум и тело јој служе, мислећи, крећући се,
учећи и молећи се, у пределу самоизгнанства који ће бити једини пут до повратка у
себе у краљевство Духа.
А до тад, теку његови преображаји, а тамо самосуочавања, а тамо крик тишине који
јечи полуострвом Халкидики – човек у односу на свемир наизглед мали као буба,
али из себе одјекује и пролама снагом смиреноумља, све се тресе и хвали Творца.
Могао је тај млади принц изабрати цинковани пут цинизма, раздора и борбе за
шире станиште, за победу човека који је човеку вук, али је схватио, он, најлепше
српско дете, да се до било какве истинске победе на почетку науке Божије а
насушности људске, без обзира на године, најпре треба изборити са детињим
егоизмом и гордошћу на трагу апостолске – не будите умом деца. Тај кога дечија
чиста срца највише волеше.
Узимајући полен и сокове са ливада велике Византије и враћајући се у кошницу
своје заједнице, прерађујући све то кроз себе на језик медокусан своме народу, а
потом утискујући у саће кога ни мољци изједати не могу, и остављајући мед у
кошницу, дајући све матици, својој, Србији.
Подвижнички настројен и мистичан, али не мање практичан и делатан, отворен
према животу и људима, храбар за истину, али у духу добре воље и изградње, учећи
из највећих домета Грчке, да човек или је зоон како говораше Аристотел, само
буба, или је пчела спремна да себе мудро даје за ближње, за кошницу у којој влада
беспрекорни ред сваке јединке на своме задатку. Каква лепота. Да ли сте се некад
питали у чему је тајна тога поретка?
Само неко такав могао је у свом народу неписменом и без чврстих оријентира,
народу притиснутом споља и разједињеном изнутра, браћом завађеном око
престола, само неко такав могао је донети помирење. Ко је пред њим могао
манипулисати? Ко је пред њим могао мислити само на себе, ко пред њим не
мислити на Другог?
Тако у њему обједињен најстарији стари Грк, Византинац, хришћанин, Србин, по
именовању и напајајућем извору, а по садржају и реализацији хомо унверсалис,
целовита и свестрана личност. Наставник јер човек преображаја који преображава
зато што види и разликује, учитељ који отвара очи, лечи и исцељује водом живота
од које се не жедни.
Постављајући питање ученицима прве године гимназије, које произилази из
најстаријег књижевног дела икада написаног, питање како достићи бесмртност, у
односу на ликове и дело, али и на сам живот на који нас књига увек упућује, један
од одговора који стилски парафразирам а суштински цитирам био је:
Јесте, али није само слава, јесте, али није само ни сећање на неког, јесте, али није
само ни оно што је остало и видљиво траје, јесте али увек јесте оно што је учињено
као добро дело једном једином бићу, невидљиво, што је дотакло срце – то је
бесмртност. Јер боравећи на овој позорници живота која нам само на кратко
припада, на њој, стварајући, свако на свој начин, иза себе оставља трагове.
А до тога, за сваког од нас многи су путеви за прећи. Ми и сада пред собом имамо
један који светли. Резонанца његовог ореола емитује валове највиших фревенција
оног арете, врлине и наде, које отварају вид ка свим просторима живота. Ено их у
захвалности за хлеб и вино које нас спаја, у биљци која нас култивише, у лету ласте, у Утви златокрилој, ено га тамо где двојица причају не би ли се икрено разумели,
где се у име и највеће истине ништа не подразумева, већ други и другачији
разумева, где се учи слушати и поштовати, ено у слободарској песми која нас је
очувала, ено их у школи где ђак учи у радости новог откривања и професори
предају у радости даровања…
Рече ми један човек, памтим га још као мали, његову слику: озбиљан али не
одвише, благ, одмерен, али принципијалан. Касније, Монализа ми је изгледала
загонетно, али сећам се да сам пред њим гледао мирно, а он ми је тада, у првом
буђењу свести говорио… Замисли се, брате, који је то твој и само твој пут, истина и
живот. Верујем да је то питање својим погледом упућивао и сваком другом.
Тај човек би учитељ тога пута, тај човек би свечовек, Свети Сава.
Вођени порукама које нам је у наслеђе оставио, осећамо да је у данашњим
временима више него икад неопходно следити његове поуке о правди,
заједништву и љубави међу људима.
Ово поетско слово завршићу речима којима је Свети Сава започео своју беседу у
Жичи 1221. године.
„Браћо и пријатељи и оци, чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да
чујете божанске заповести. И чувши ове свете речи ставите их, браћо, у ваша срца
и у савести душа ваших и пред очи ума вашег, и разумите их.“
Нека је на спасење данашњи празник. Слава му и хвала.
