9. октобар 2023.
„Правдати себе, следити сопствено мишљење и угађати својој вољи јесу пород гордости безбожне“ (Ава Доротеј).
Када нас неко за нешто оптужи, наша прва реакција јесте да се бранимо. Да објаснимо зашто није тако, чак и ако јесте. И то више није ствар само младих. И одраслима недостаје кичма у томе, јер иако је стварност јасна, ми и даље покушавамо да се оправдамо. „Човек сам, шта могу?“; „Јесам крив, али…“; „Криве су околности“. Посебно данас, када је противотров да све тумачимо, с нагласком на психолошки метод, по коме, да бих се осећао боље, морам да испитам зашто ми се нешто догодило и како могу да се носим с тим. А све то тек након што сам заборавио да је прави противотров свакој болести – смирење, под условом, наравно, да га прати покајање.
Сада нам недостаје обоје. Као да је понижење направити грешку. Као да имамо право да оправдамо своје мишљење и своју вољу. А како онда може порука црквеног живота да делује у нашој души: порука да, да би пронашао себе, мораш најпре да га изгубиш? Да, уместо да окривљујеш друге за своја дела или да кажеш да они чине исто, али горе – и тако нађеш оправдање – можеш, уместо тога, да пронађеш утеху у осећању да је људски грешити. Околности, други људи, породично окружење, васпитање и искуства су, наравно, одиграли улогу у нашој неспособности да исправно видимо себе и друге. Али утехе нема ако не признамо, без задршке, сопствену одговорност да прихватимо и да се мењамо.
Традиција наше Цркве посматра наш однос са Богом као однос Оца и деце. Свако од нас има потребу за истим односом и са ближњима, а посебно са онима који су нам најближи. Неки од нас су позвани да пре времена преузму улогу оца. Јер бити отац значи донети одлуку да заиста погледамо себе, да кренемо путем препорода који ће нас преобратити. Не можемо сакрити себе нити истину о томе ко смо и шта радимо. Али пошто тај пут захтева истрајност у трагању за самопознањем и смирење у сагледавању онога што нас раздваја од љубави, морамо да се боримо са собом, а истовремено и да подржавамо оне које смо позвани да подржимо и пратимо на путу истине.
Овде се не ради о питању пола*. Очинство захтева одлучност и искуство синовства. Его нас брише у име слободе, аутономије, воље и сопственог мишљења. Није ствар у томе да ли имамо право да будемо незрели; ствар је у томе да је то неминовно. Деци је потребна љубав. Као и одраслима. Духовна традиција наше Цркве заснива се на присуству духовног руководитеља који ће отворити пут ка Христу, кроз однос љубави, искрености и прихватања онога што је потиснуто у души.
Они који траже оправдање за себе никада неће бити слободни од тог ропства. Истина, наравно, не подразумева непрестано самопоништавање. То је ствар избора. Пут пролази кроз однос.
*Отац Темистоклис је овде можда мало нејасан, али он само поново износи став Светих Отаца. „Очинство“ је однос и није ограничено на мушки пол. Исто тако, ни „синовство“ није. Када Христос каже да ће жене бити уздигнуте „као синови“, Он тиме мисли да ће оне бити у односу који је тада био резервисан за синове. По истом обрасцу, „мајчинство“ није однос ограничен на жене. „Мајчинство“ није „рађање деце“, што јесте ограничено на жене (иако у 1. Кор. 4, 15 у изворном грчком може значити да је Свети Павле „родио“ Коринћане!). Свети Пајсије је, на пример, имао веома јасно разумевање „мајчинства“ и много тога што је говорио и писао одражава ово једнако као и „очинство“.
Подразумева се да је ово дубокословска поука и као таква је веома далеко од површних савремених схватања о томе да мушкарци треба да „буду у контакту са својом женском страном“ или о „родној равноправности“. [WJL]
Извор: themistoklismourtzanos.blogspot.com
