Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек „посне“ славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне „мрсне“ (Стјепањдан), док већина наших слава може „пасти“ у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране.
Међутим, овдје се увијек чује неколико типских „контрааргумената“ од стране оних којима је „деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!“ или је „поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу“. Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност – онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих „традиција“ и „обичаја“ сигурно нису старији од Цркве Божије.
Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.
Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да „аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе“ а не обратно – ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави – контрапродуктивно, а тиме и лоше.
Протојереј-ставрофор Др Дарко Ђого
