Подела живота на „световни“ и црквени, – нецрквеност и нерелигиозност савреме културе и ванкултурни (делимично и антикултурни) карактер савремене цркве уносе велику забринутост и страх у душе оних који су свесни колико је тај раскол историјски важан и интимно неприродан. Створити оригинално хришћанску, црквену културу и побудити живот у црквеној порти, изнутра победити ту супротстављеност црквеног и световног – у томе је историјски задатак духовног стваралаштва савремене цркве и савременог човечанства.
Управо изречена мисао ће вероватно ожалостити многе црквене људе старог кова. Они Цркву замишљају као савршену пуноћу благодатних дарова, коју само треба чувати сагласно предању, и зато ће говор о новом стваралаштву, по њиховом мишљењу, бити неумесан. Таквом схватању Цркве, по којем се њој приписују само функције чувања, само конзервативизам предања, ми противстављамо идеал Цркве која ствара, расте и развија се. Као богочовечанска установа она има непокретну основу у лику своје Божанствене Главе и садржи/одржава [содержать] истинито догматско учење о Њему, док другом страном свог бића претпоставља људску стихију, која се историјски развија у границама простора и времена. Узајамним дејством мистичне основе и људске стихије и условљава се историјски процес Цркве, призване да уводи историјско човечанство у сферу Царства Божијег. Стога би било погрешно ограничити и област утицаја Цркве, а следствено, и црквеног живота или, тачније, живота у Цркви, на било коју уску сферу, нпр. на само богослужење или на храмовну побожност. Захваљујући оваком сужавању појма цркве у уобичајеном употреби језика, она се обично поима само као црква – храм, али не и као Црква – човечанство, Црква – култура, Црква – друштво, – и то сужавање сфера утицаја и живота Цркве и јесте главни узрок, а самим тим и симптом њене историјске слабости у датом моменту. Религија, па следствено томе и црква, као област религиозног живота, по својој идеји мора бити све, мора обухватати све области живота верних. Не треба да постоји ништа што је принципијелно „световно“, никаква неутрална зона, која би била религиозно индиферентна, и не би имала овај или онај религиозни коефицијент.
Духовна активност историјског човечанства, тј. култура, која се остварује и у спољашним, материјалним објектима и у плодовима духовнога стваралаштва, треба да израста из црквене духовне основе, да расте у црквеном врту; њоме се морају освештавати и у интимној заједници с њом пребивати све стране живота. До извесне мере, та духовна потреба је остваривана у средњем веку, али по цену духовног деспотизма, чије је време заувек прошло. Због свог одрицања од права на слободно стваралаштво, средњовековна Црква је кажњена, с једне стране, тиме што је хуманизам од ње отцепио њен најактивнији део, док је с друге стране платила својим сопственим духовним сиромаштвом. Због гашења духа и непријатељског супротстављања световне и црквене стихије је и дошло до извитоперења црквеног живота и делатности изван оквира храма. Црквена организација није постала стваралачка, него конзервативна, па чак и реакционарна сила у историји, нашавши се у природном и жалосном савезу са тамним историјским силама, унижавајући се при том до улоге која уопште не доликује њеном достојанству. Али, ако црквена организација није дужна да заувек остане тврђава опскурантизма и реакције и да буде више уточиште уморних и засталих, него радника и активних мужева, у Цркви нужно мора започети, упоредо са заједничком молитвом, и заједнички саборни живот, живот пун духовних дарова, у таквом размаху и дијапазону, којег савремени човек не треба и не може да се одрекне, чак и кад би хтео; треба отпочети културно стварање.
Црквени врт у себе треба да смести не само домове за хендикепиране и сиротишта, за које у њему и до данас има места, него и радничку радионицу, и научни кабинет, и уметнички студио. Поново се мора родити црквени живот, али не на основу инквизиторског режима, већ на основу слободне заједнице и саборног стваралаштва, тако да се ради учешћа у културном стварању не треба удаљавати у „далеки крај“, ван саборне области живота и црквене заједнице.
Дакле, хришћанска култура, црквено стваралаштво, управљено је ad extra, – такав је свесветско-историјски задатак који се поставља нашем веку. Није наше да питамо у којој мери је остварив овај задатак, – то ће уместо нас решити вишња воља, а ми смо само дужни одредити постоји ли тај задатак доиста, и ако постоји, дужни смо да радимо колико је у нашој моћи на његовом разрешењу.
Тешко је и замислити колико би се променио читав наш живот, у каквим би се шареним бојама расцветао, како би постао лак, када би се разгорео истински пламен хришћанског стваралаштва и надахнућа, кад би се у Цркви успоставила она пуноћа живота коју савремени човек жедно ишчекује. Наука би изнутра оживела, престала би да се мучи мртвом и безидејном „специјалношћу“, отргнутом од целине; престала би да мучи фаустовске муке због празне претензије да уместо целине устоличи део, да наука замени и философију и религију. Колико би празних питања и с њима повезаних празних теорија, које апсорбују толике умне моћи, отпало када би се наука ослободила стега позитивизма и материјализма, и успоставила веза са религиозним коренима. Философија, оплођена религијом, добила би снагу да изађе из понора импотентног скептицизма и јаловости у којој се сада налази. Тачно је једно: или је европска философија већ окончала свој поредак развоја и рекла своју последњу реч (као што је пред крај живота мислио Вл. Соловјов), или се њен препород може извршити само на основу новог понирања у религиозно-мистичне дубине. Само под тим условом се може поново искусити радост метафизичког стваралаштва, дело великих мислилаца може наћи нове настављаче, а стваралачки ум, логос, победити апстрактне принципе савремене философије и над њима изрећи суд.
Још већу важност мора имати хришћанска уметност. Можда баш у оријентацији уметности и леже нова открића, јер истинита је изрека да ће „лепота спасти свет“, да „савршена уметност у свом коначном задатку мора да оваплоти апсолутни идеал не само у машти, већ и стварно – мора да одухови, преобрази наш стварни живот“. Наравно, за уметност данашњице oвај задатак не само да је недостижан, већ са њом нема никакве везе, уколико у њој господари приземни натурализам, утилитарна тенденциозност или слабашни естетизам. Нове сфере активности и нови задаци уметности могући су само у новој религиозној уметности, у мистерији будућности. Када би, најзад, било остварено хришћанско, црквено друштво, и социјализам би изгубио свој мртви карактер, какав има сада; постао би живо оваплоћење васељенске јеванђељске љубави и не би се изједначавао с духовним опустошењем, које својом уском проповеди сада уноси у срца својих присталица. Сав политички и социjални живот изгубио би своју принудну, прозаичну нијансу која се осећа данас, и добио би надахнути и пророчки карактер. И сва култура, осветљена унутрашњом светлошћу, постала би пуна светлости и живота.
Овај задатак превазилази не само моћи, него и схватање једног покољења, то је идеал, а не практични програм. Но, овај идеал пружа сасвим одређене путоказе, изазива одговарајуће расположење и осећања, нагонећи нас да се боримо са расположењима, осећањима и мишљењима која су му противна. А њему противречи овај дух одвојености, чврсто устаљен у савременој црквеној свести, која се храни самозадовољним али неоснованим мишљењем да у „култури“ царује тамни сатански принцип. У њој, међутим, ври живот, који у црквеном врту није нашао своје место, прибира се васељенско-историјско и општечовечанско искуство, које је неопходно и црквеној свести, jер је и са строго догматске тачке гледишта допуштено такозвано „природно“ откривење – и ко му може поставити границе, ко може рећи да за њега у садашњој „световној“ култури нема места? Стога је потребно с љубављу, без ароганције, с хришћанским смирењем отворити своје срце за „световни“ свет, те ће тада можда и старији брат, заједно са Оцем, дочекати радосни дан у ком ће видети да је блудни син био умро и оживео, да се изгубио па изнова пронашао себе. И једна и друга страна треба да признају узајамну кривицу и принесу духовну жртву; тада ће се, по природи ствари, јавити међусобна приврженост, и биће саздана жива, стваралачка, истинска „војујућа“ Црква [Ecclesia Militans]. „Ево, стојим на вратима и куцам…“ [Отк. 3, 20].
Проширење црквене самосвести неопходно је и ради окончања васељенско-историјске трагедије, ради коначне пројаве сила добра и зла и рушења границе која их раздваја. Све док постоји пространа религиозно-неутрална зона „световне“ културе, последњи одлучујући судар добра и зла није сазрео за последњу жетву, јер не може бити схватљив у свој својој ширини и непомирљивости. „Ништа у васељени не треба да остане двосмислено“ (Шелинг). Само уношењем светлости у до сада неосвећене области испољавају се тачке које светлошћу продиру у свет. Док се год жена обучена у сунце скрива у пустињи, још увек није раскривена сва супротност између Невесте Христове, која у брачном руху чека женика, и жене што седи на порфирном одру, обучена у порфиру и пурпур, с именом на челу: Тајна, Вавилон велики, мајка блудницама и гадостима земаљским (Откр. 17, 5).
Нека би се што пре распламсао овај пламен религиозног надахнућа, који ће обасјати и свет и културу; човечанство ће се тада уздићи на највиши, последњи ступањ васељенско-историјског и религиозног сазнања. Да, дођи, Господе Исусе!
Теолошки погледи 1977. год
