„Највеће чудо је прихватити крст умирања“
Епископ Данило (Крстић)
Смрт није крај него је нови почетак пред Незалазни Дан будућега века који је већ почео и тек ће доћи. Тако верујемо ми који живимо црквену пуноћу и то нас покреће да своје молитвено памћење свих преминулих чувамо снагом непоколебљиве наде. То значи да ми тражимо и налазимо „оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога“, због тога верујемо да и кад умремо „наш је живот „сакривен са Христом у Богу“ (Кол.3:1-3). то темељимо на Христовом обећању: „Који моју реч слуша и верује ономе Који ме је послао, има живот вечни и не долази на суд него је прешао из смрти у живот“ (Јн.5:24). Овом и оваквом вером живела је наша драга сестра СОФИЈА ИЊАЦ за коју слободно можемо рећи да је била непоколебљиви сведок вечности у времену.
Сваки сусрет са другим човеком за Софију био је свети задатак да покаже безусловну и несебичну доброту. Боље и ближе смо се упознали мало пре краја њеног земаљског подвига и са сигурношћу могу да кажем да je увек и у свему стављала друге испред себе. Сећам се догађаја у вези са доставом једног лека из Београда у Зрењанин. Док смо се нас неколико преиспитивали како да тај лек доставимо она је одлучно рекла да ће ићи преко Зрењанина у Нови Сад и тако решити питање доставе лека тешком болеснику. Тај човек и његови укућани су рекли да су после кратког разговора осетили неописиву радост живота иако су Софију видели први пут у животу. То је, сигуран сам, због тога што су препознали сву снагу њене христољубиве вере којом је зрачила јер за њу је Христос био све у животу. Отуда сва њена сигурност у свим животним ситуацијама, као и што сведочи велики апостол Павле: „Све могу у Христу који ми моћ даје“ (Филипљ.4:13).
Имајући те и такве свештене обрасце и путоказе вере наша драга Софија храбро је корачала путен спасења кроз живот. Са тешком болешћу суочавала се непоколебљивом вером од почетка до краја болести коју је прихватила много пре свих који смо је познавали. Сви ми говорили смо да је она храбра и да ће издржати, мислећи пре свега да ће болест престати. Она се није предавала безнађу, трезвено је промишљала прихватајући стварност без песимистичких испразности.
Наш последњи разговор пред онај период када су скоро престали телефонски контакти због препорука лекара памтићу заувек. Наиме, осећао сам да је она свој подвиг живљења преусмерила дубље и узвишеније од болног вапаја смртника који чека крај са тугом и без наде. Док сам покушавао да пажљиво бирам теме као да је осетила моју нелагоду одлучним гласом ми је рекла: „Сећаш се сигурно шта си ми реко једном приликом док смо разговарали о чудима?“ Упитао сам: „Шта?“ Навео си речи блаженоупокојеног владике будимског Данила да је НАЈВЕЋЕ ЧУДО ПРИХВАТИТИ КРСТ УМИРАЊА! Има ли бољег одговора за сва наша питања о животу и смрти? Нема, веруј ми“ Додала је још и молбу да се молим да буде све онако како је то спасоносна воља Божија.
После овог разговора више пута покушавао сам да се чујемо. Остало је само оно „Мобилни претплатник тренутно није доступан“, што је увек и изнова покретало нове молитвене вапаје и поруке и поздраве добротом оца Угрина. Кад је обелодањена вест о њеном упокојењу Софијине речи у вези са „највећим чудом“ додатно су ојачале моју веру и знање да ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ јесте нови почетак а не крај јер на крају свих наших крајева остаје БОЖАНСКИ БЕСКРАЈ …
Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић
