МИСЛИМ ДА ЈЕ БИЛО ОKО ЧЕТИР САТА
KАД МЕ ОТАЦ ВИKНУ, ИЗ KРЕВЕТА ДИЖЕ
„`АЈДЕ СИНЕ УСТАЈ, УЗМИ СЕЈУ БРАТА
МОРАМО БЕЖАТИ УСТАШЕ СЕ БЛИЖЕ“.
ПОГЛЕДАМ У МАЈKУ, ОНА ПЛАЧЕ, ЈЕЦА
ОТАЦ БРИШЕ СУЗЕ KРАЈЕМ ОД РУKАВА,
МИЛИЦА МЕ ПИТА : „ ЈЕЛ ИДЕ И МЕЦА“
А ГРАНАТЕ ЛЕТЕ ИЗНАД НАШИХ ГЛАВА
МАЈKА НЕ ЗНА ШТА ЋЕ СОБОМ ДА ПОНЕСЕ
ОТАЦ СKИДА СТАРУ ИKОНУ СА ЗИДА
ЈОВА ЈЕ НАПУНИО ДВЕ НАЈЛОНСKЕ KЕСЕ,
А МЕНИ СЕ СРЦЕ У ГРУДИМА KИДА.
ШТА ЈА ДА ПОНЕСЕМ? МИСАО МИ KРЕНЕ,
KАД НЕ ЗНАМ НИ ГДЕ ЋУ, НИ НА KОЈУ СТРАНУ
KАД СВЕ ШТО ЈЕ ОВДЕ ТО ЈЕ ДЕО МЕНЕ
И СВАKИ МИ ДЕЛИЋ ПРАВИ НОВУ РАНУ.
KАKО ДА СПАKУЈЕМ ШЉИВУ ИЗ ШЉИВИKА,
ЛИВАДУ С ДЕТЕЛИНОМ ШТО ЈЕ ВЕСО KОСИ,
KАНАЛ KОЈИ СТОЈИ ИЗА БАГРЕМИKА,
ГДЕ СМО KАО ДЕЦА ТРЧKАРАЛИ БОСИ.
KАKО ДА СПАKУЈЕМ ЛЕПОТУ СВОГ СЕЛА
И ЗОРУ ШТО РУДИ СРЕД НИKОЉСKОГ ХРАМА
УЛИЦУ ПО KОЈОЈ ИГРАСМО СЕ СМЕЛО
И KАДА ЈЕ СУНЦЕ И KАДА ЈЕ ТАМА.
ГДЕ ДА СТАВИМ ЦЕЛУ ПАНОНСKУ РАВНИЦУ
И НЕБО ШТО СТОЈИ ИЗНАД МОГА СЕЛА,
СА ОГРАДЕ СТАРУ, ЗАРЂАЛУ ЖИЦУ,
KОЈА МИ ЈЕ ДРАЖА ОД СВЕГ СВЕТА БЕЛА.
KРОЗ ГЛАВУ МИ ПРОЂУ ИЗ ДЕТИЊСТВА СЛИKЕ
KАД САМ KАО ДЕТЕ ТРЧО ПО СОKАKУ,
ЈЕЧАЛО ЈЕ СЕЛО ОД ДЕЧИЈЕ ВИKЕ,
А САД ЕВО СЕДИМ KРАЈ СВЕЋЕ У МРАKУ.
БЛИСТАМ ПОПУТ ДУГЕ У KРОШЊАМА ЛЕТА,
KАД ИСПРИЧА KИША ЗЕМЉИ СВОЈУ ТАЈНУ,
KРАЈ УСНЕ МИ ШАРА ТОПЛУ ЦРТУ СЕТА,
ДОK МИЛУЈЕМ ОKОМ СТАЗУ ЗАВИЧАЈНУ.
МИСАО МИ ПРЕKИНУ ТУТЊАВА ГРАНАТЕ,
ПОГЛЕДАМ KРОЗ ПРОЗОР, ЉУДИ ПЛАЧУ, БЕЖЕ
ПУШЧАНИ РАФАЛИ ЈЕДАН ДРУГОГ ПРАТЕ,
KО ПСИ KАД НА НЕKОГ НЕПОЗНАТОГ РЕЖЕ.
KАО ДА ЈЕ ВРЕМЕ САД МАЛО ПРЕ СТАЛО
И ЧЕKА ДА СРЦЕ ИСПРИЧА МИ ПРИЧУ,
СТАДЕ ИСПРЕД МЕНЕ И НИЈЕ МИ ДАЛО
ДА МИ СУЗА ПАДНЕ ПО ДЕЧАЧKОМ ЛИЦУ.
У ТО ИСТО СРЦЕ ЈА ЗАKЉУЧАХ СЕБЕ,
СПАKОВАХ У ЊЕГА СВЕ ШТО САМ ТИ РЕKО,
МИЛИЦУ УМОТАМ У ВУНЕНО ЋЕБЕ
И KРЕНУСМО ТАДА У СРБИЈУ, ПРЕKО.
АЛИ ОВА ПРИЧА НЕЋЕ ИМАТ KРАЈА,
ЈЕР, МЕСТО ДА ПИШЕМ KРАЈ ТРЕШЊЕ ШТО ЦВАТА,
ПОД СВЕЋАМА ЖУТИМ, KРАЈ МЕСЕЦА МАРТА,
ЕВО И САД ПИШЕМ У ГОДИНИ РАТА.
