На свему захваљујте (1. Сол. 5, 18)
У „овом свету“ Христос је био одбачен. Он је био савршено јављање живота по Божијој замисли. У Њему је раздробљени живот света био сакупљен у једно. Па ипак, свет га је одбацио и убио. Али, у том убиству умро је и сам, с обзиром да је изгубио последњу могућност да постане оно ради чега га је Бог и створио,
тј. рај. И премда људи продужавају да „верују у прогрес“, у могућност бескрајног побољшавања живота, у свемогућу „изградњу“, одбацивање Христа је значило крај света.
Често се, ипак, стиче утисак да Хришћанство наводно проповеда да је довољно да људи усхтеју и учине напор те ће Крсти распеће нестати сами од себе. Хришћани лако заборављају да је њихова вера пре свега стојање поред Крста. Наравно, у хришћанску мисију улази брига о свету, о праведности и добробити, људскости итд. Међутим, сигурно је да он никада неће постати онакав каквим га је замислио, створио и даровао човеку сам Бог. Христос није осудио свет, већ је свет сам себе осудио [у тренутку) кад је приковао за Крст Онога ко представља његово истинско „Ја“. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна (Јн.1,10). Уколико озбиљно размислимо о смислу тих речи, постаће јасно да ми као Хришћани и стога што смо Хришћани пре свега
јесмо сведоци краја сваке природне радости, краја „задовољства“ светом и собом, краја самог живота као разумне и разумно организоване „потере за срећом“. Да би се речено схватило, Хришћанству уопште није било неопходно да чека савремене приврженике „егзистенцијализма“ са њиховим расуђивањима о тескоби, очајању и апсурду. Ми и без њих знамо да „смрт и време царују на земљи“. И премда су током читаве своје дуге историје
Хришћани сувише често заборављали на Крст, ми знамо да је у свету у коме је умро Христос „природном животу“ дошао крај.
Па ипак, од самог свог почетка Хришћанство је било благовест радости, једине могуће радости у „овоме свету“. После Крста је постала немогућа „природна“ радост. Па ипак, у дубини те „немогућности“, на самом дну те таме, Хришћанство је наговестило и даровало нову радост, којом је крај претворило у почетак. И без те радости нема Хришћанства. Једино је њоме Црква победила свет. И уколико је Хришћани изгубе, Црква губи свет у који је послана. Од свих оптужби против Хришћанства најстрашнија припада Ничеу који је рекао да Хришћанима недостаје радост.
Стога ћемо привремено заборавити академске спорове o Цркви, о њеној мисији и о методима њене мисије. Јер, расуђивања такве врсте имају смисла само у контексту те велике радости, из које све у Хришћанству црпи свој смисао и силу. Јеванђеље започиње речима: Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику (Лк. 2.10), а завршава се такође речима: А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом (Лк.24,52). И ми изнова треба
да стекнемо ту велику радост пре него што почнемо да разматрамо програме и стратегију „мисије“.
Та радост се, међутим, не препушта ни анализи, ни одредбама. У радост се улази: Уђи у радост господара свога (Мт.25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост изузев свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и њено испуњење, тј. заиста само тајинство радости. То свештенодејство јесте Евхаристија, Божанствена Литургија.
У наше дане Литургију и литургијски живот сами Хришћани доживљавају на различите начине, у зависности од два поменута схватања места и служења Цркве у „овом свету“. За једине Литургија, тј. богослужење представља најважнију, ако не и једину делатност Цркве, тј. њену основну „религиозну функцију“. Други, углавном западни хришћани, у њој виде својеврсно „бекство“ из света, духовно-естетско искључивање из правих „задатака“ Цркве и њеног служења људима. У наше дане, дакле, постоји „литургијско“ и „нелитургијско“ схватање Хришћанства и Цркве. У ствари, тај спор и деоба хришћанске свести су укорењени на једној погрешци, коју ћу одредити уз помоћ парадокса. Та грешка се састоји у „литургијском схватању Литургије“, па и саме Цркве. Такво схватање Литургију своди на категорију „култа“, на категорију „сакралног“, које самом својом „сакралношћу“ себе супротставља животу, свету, мисли итд.
Међутим, изворно значење грчке речи λειτουργια је другачије. Оно пре свега указује на опште дејство, којом група људи испуњава своје призвање, остварује своје назначење, постаје оруђе Божије за испуњавање Његове воље. У Старом Завету се, на пример, литургија изабраног народа састојала у припремању доласка у свет Месије, Спаситеља. Тим припремањем древни Израиљ се претварао у народ Божији, а свој живот – у испуњавање воље Божије, у „домострој“ спасења света.
У тој перспективи сама Црква и јесте Литургија, с обзиром да је призвана да дејствује у свету по образу Христа, да сведочи о Њему и о Царству Његовом, да буде носилац и раздаватељ „велике радости“, о којој смо говорили. Њено дело у „овом свету“ се и састоји у саопштавању о њеном даривању. Наше схватање и доживљавање, пак, Евхаристијске Литургије (која је средиште читавог живота Цркве) не треба да се ограничи само „литургијским“ категоријама. Хришћанство се може и треба разматрати као „крај религије“. Слично се и хришћанска Литургија треба схватити као крај „култа“, тј. религиозног свештенодејства које је изоловано од живота и који му је супротстављен.
Евхаристија је Тајинство. Међутим, и та реч, која је изворно хришћанска, у наше дане постаје спорна. Нама говоре: „Ако нас зовете на Тајинство, где је »служење Слова«“. Где је служење љубави према свету и људима? Где је помоћ људима у њиховој тешкој судбини? Ми за сада нећемо дати одговор на слична питања. Јер, читав наш циљ се управо састоји у показивању да сама питања ничу у једном одређеном идејном контексту, који није једино могући. За сада ћемо рећи само оно што је најважније за нас: Евхаристија је оно улажење Цркве у радост Господара свога. Ући у ту радост и сведочити је у „овом свету“ и јесте прво и основно „опште дело“ Цркве, источник свих осталих њених служења.
Из књиге: ЗА ЖИВОТ СВЕТА
