Господ је своју творевину и особито нас људе, као круну те творовине, изволео да спасе, очува и да испуни свој план да би творевина, која је настала ни из чега вољом Божијом, имала вечну заједницу са својим Творцем. Међутим као што знамо, ми људи и читава творевина оптерећена је нужношћу пропадања и смрти али Господ се трудио и чинио да кроз историју утиче и да полако руководи нас и овај свет, ка спасењу. И није нас оставио. Иако смо ми отпали, иако смо грешили, иако смо свашта чинили.
Он је полако, ненасилно, руководио и улазио у историју и утицао да се полако припреми спасење роду нашем. И тако су, као што исповедамо, бивали пророци који су имали дар Духа Светога који им је давао особите дарове и благодатна дејства и моћи и они су на неки начин и припремали тај стари и Богом изабрани народ Израелски, у чијој је заједници и окриљу требало да се роди Спаситељ, Син Божји.
И као што каже Господ, највећи међу рођеним од жене, Јован Крститељ, чије рођење данас славимо, био је врхунац тог дара Божјег и тих пророка који су најављивали Христа. Он, не само што је најавио Његов долазак и предходио Његовом долазку, већ је он Њега видео и опипао и учествовао у делима спасења које је Господ творио. Он га је као што знамо крстио на Јордану и он је на крају због Христа и страдао и био први мученик, предходећи на тај начин и у смрти пред Њим, пред Господњим страдањем. Зато и кажемо да је он највећи од рођених од жена, јер заиста његов подвиг је диван и његово дело је величанствено, јер је он на један веома битан и важан начин учествовао у домостроју спасења свих нас. Имао је велику улогу у свему томе. И Бог га је изабрао; као што чујемо још од утробе матере дете беше испуњено Духом Светим. Дух дише где хоће и изабира особито људе чије је расположење срца отворено ка Господу, да се преко њих домострој спасења оствари. Али, Господ на месту где говори да је он највећи од свих рођених од жена, говори и о томе да је онај који је највећи овде, у Царству Божем најмањи (и обрнуто).
Шта је тиме хтео рећи? Па, најавио нам је једно ново доба. Најавио нам је доба када ће се Дух Свети излити на сваку крштену душу, а то је време и доба Цркве, када Господ не говори само кроз поједине, изабране људе у историји, него Он на један другачији начин сада обитава међу нама. И сви смо томе сведоци. Верујем да се многи од вас причешћују. Дакле ми имамо прилику, што у Старом Завету, народ израелски није имао јер се ми кроз причешће дотичемо самога Христа, сједињујемо са Њим и примамо дар Духа Светога. Сви ми који смо крштени, који смо миропомазани, добили смо дар Духа Светога и зато Црква и каже да смо ми царско свештенство.
У Старом Завету свештеници су били само једна посебна сорта људи и није могао свако да има дарове Духа Светога. Али у Цркви сви смо ми на неки начин свештеници, сви ми имамо дар Духа Светога и сви ми примамо божанско освећење и сви ми учествујемо у светости Бога нашег кад се Њиме причешћујемо, само што су нам службе и дарови различити. Служба као што је моја на пример, јесте да будем предстојатељ на светом сабрању, на Литургији као презвитер. Као свештеник да руководим, да началствујем овим литургијским прослављањем Господа. Али и ваша је такође улога да будете ту присутни, да чинимо један организам заједно, једно тело, да кажете (не морате својим речима, гласно, али у срцу своме да кажете) АМИН на све што Господ чини нас ради. И да када изађемо из ове Цркве, изнесемо благодат и освећење у овај свет и да преображавамо овај свет и на тај начин да га спасавамо.
Зато да знамо да у Цркву када долазимо, ми долазимо ради освећења, ради примања Духа Светога. Не долазимо зато што нам је ту лепо или да утрошимо неко своје време или да би смо се мало смирили или да би нам Господ „мало нешто помогао“ у вези неких наших свакидашњих потреба, већ долазимо да се освештамо, да примимо Духа Светога. Заиста Господ нама из љубави своје и по слободи, бесплатно даје велике дарове. Наше је да се кајемо, да отворимо срце за Господа.
Не даје Господ дарове по нашим заслугама, него даје по нашој отворености за друге и за Господа. Имамо у историји Цркве многе примере да су грешници имали веће дарове него неки који су били праведни. Може човек да буде исправан, да живи потпуно како треба али да није отворен за Господа и да није отворен за другога, већ да живи само својом гордошћу. Свети Јован Крститељ, кога данас славимо, сам за себе је рекао „ја треба да се смањујем а он треба да расте“, мислећи на Христа. То важи и за све нас – ми да се смиравамо и да пустимо Господа у наш живот, а Он ће руководити нама и Он ће исцелити наше недостатке, наше мане, наше слабости. Он је наше спасење. Само је потребно да ми бирамо Господа, да се определимо за Њега, да га тражимо, да га искамо у животу и да долазимо на Свете Литургије и у свету Цркву да бисмо примили те дарове Духа Светога. Да бисмо примили освећење, да бисмо примили Господа и да бисмо на тај начин задобили спасење. Дакле, то је прототип. Јован Крститељ је наш пример и наша звезда водиља. Ми можда нисмо спосбни на толике подвиге и дела која је он творио, али сви смо ми позвани на ту пророчку службу, на службу да ми њоме оприсутњујемо Господа и да у нашим срцима ми постанемо храмови Духа Светога, да би се Господ уселио у срца наша, јер као што је ово храм где Господ обитва, тако смо и ми, сваки човек, храм у којем Господ обитава међу нама.
Господ нам даје све по љубави, бесплатно. Али, колико ми отворимо срца наша, колико се ми окренемо ка Њему, толико ће и Он дарова дати нама и толико ћемо се и ми испунити благодаћу. Ако ми затворимо себе за Њега, нећемо моћи да окусимо пуноћу божанских дарова. То је по нашој слободи а не по Богу. Бог даје све по слободи, даје из љубави и не тражи ништа од нас заузврат – само отворено срце, љубав, међусобно опраштање и заједницу са Њим.
