Служење Богу је угодно и доноси духовни плод само онда када се врши у Духу и истини (Јн. 4, 23), када оно представља истинску пројаву нашег унутарњег света и наших духовних сила.
Духовно служење у истини не ограничава се само на спољашње форме и пројаве, које су карактеристичне за одређено време или место. То служење је разговор човековог духа са Духом Божијим, детета – с Оцем, малог – са Великим, ограниченога са Бесконачним, грешника са Безданом милости, смртнога – са Сведржитељем. Како то? У свештеном и пламеном приношењу срца! Уста могу и да ћуте, али говори унутарњи човек. Наш ум превасходи своја ограничења и усходи к Богу, јер га призивају обећања Божија.
Ми смо грешни и признајемо своју ништавност. Али, надамо се у милост Божију, и наш ум се сједињује са оним чему се надамо, са Вечним и Бесмртним.
Истинско духовно служење врши се:
1) Пре свега, у храму нашега тела, јер наше тело јесте храм Духа Светога: Не знате ли да су ваша тела – храм Духа Светога, Који живи у вама, Кога имате од Бога, и нисте своји? (1. Кор. 6, 19). Престо је наше срце, ум је свештеник, а непрестана Исусова молитва је бескрвна жртва. Ту се врши истинско духовно служење – молитва срца. Оно се врши у тајности, иза затворених врата собе, келије, параклиса, у „тамници“ нашега срца.
2) Потом, у сваком Православном храму у време Божанствене Литургије, и то је служење целог народа Божијег.
Православно Богослужење, истинско Православље је правилно прослављање Тројичнога Бога. Оно је нарочито драгоцено када је сједињено са причешћем Светим Тајнама.
Али, ако наше служење Богу не буде тајанствено, духовно и истинско, оно ће бити мртво као тело без душе, оно ће се, откинуто од корена Цркве, осушити као откинути цвет, који неће моћи да замирише миомирисом Небеса.
Из књиге: За свет који нестаје три сузе покајања и наде
