Иако немају неки друштвено признати квалитет, себе третирају као „центар света”, а такво уверење стекли су и потврдили у породицама из којих потичу.
Како сазревају нове генерације, тако се повећава број људи с нарцисоидним цртама личности. Важно је разумети како ови људи функционишу у међуљудским односима, јер знање о томе доприноси да други не постану жртве нарцисоидних.
Уврежено је мишљење да је нарцисоидна особа заљубљена у саму себе. То често јесте случај, али не објашњава праву природу нарцисоидности.
Настанак неосетљивости
Ако кренемо од имена митског јунака Нарциса, оно би требало да се изговара Наркис, јер има исти корен као реч „наркоза”. У преводу његово име је Неосетљиви. У античком миту Неосетљиви је младић ванредне лепоте због које се у њега многи заљубљују. Иако многи пате због тога што им он не узвраћа заљубљеност, њему су њихове патње смешне и једноставно га забављају. Услед недостатка саосећања с онима који пате због њега, недостатка емпатије, поигравања с њиховим осећањима што је довело до неколико самоубистава, богови су одлучили да казне Неосетљивог. Казна се састојала у томе да се и он заљуби у некога с којим неће моћи да се споји. То се односило на његов сопствени одраз на површини језерцета, јер када би Неосетљиви покушао да загрли тог прелепог младића којег је угледао на површини воде, лик би нестао. Тада је Неосетљиви осетио велику бол немогуће или неузвраћене љубави, због које је себи срце пробо бодежом.
Ова античка прича о Неосетљивом веома је важна како би се видело шта је његов грех, а шта је његова казна. Грех је његова охолост према другима, недостатак елементарне љубави према другом човеку: недостатак саосећања, сажаљења и емпатије према другима, а казна је самозаљубљивање као немогућа љубав.
Савремени нарциси у свакодневном животу подсећају на античког Неосетљивог. Егоцентрични, себични, уверени да вреде више од других људи према којима заузимају став да други вреде само док су им корисни и док испуњавају њихове жеље. Некада су високо социјално интелигентни, манипулативни, скривени иза маске бриге за друге. Упркос томе, увек наступи тренутак у којем покажу да им до других које „воле” заправо није стало. У емотивном смислу нарцисоидна особа живи у монодрами у којој су други људи само кулисе које сведоче њеној величини.
Нарцисоидност се раније увек повезивала с људима који имају неку особину коју други људи високо цене или која изазива дивљење. Као што је Неосетљиви био ванредно леп, нарцисоидни могу бити људи изузетног талента, креативности, интелигенције, постигнућа. Њима је неки од тих квалитета био „доказ” изузетне вредности у односу на обичне смртнике.
У последње време се повремено сусрећемо с једним новим типом нарцисоидних особа, а то су људи који немају неки изражени квалитет због којег би им се други дивили или их обожавали. Упркос томе, имају све особине нарциса: веома високо мишљење о себи; уверење да вреде више од других; себичност; смањену способност емотивног везивања за друге и слично. У односима се постављају доминантно, очекују да им други угађају, док сами нису спремни да учине нешто за друге што би нарушило њихову удобност.
Како је дошло до настанка ових „просечних нарциса” који, иако немају неки друштвено признати квалитет, себе третирају као „центар света”?
Одговор на ово питање је да они задржавају слику о себи и другима коју су усвојили и потврдили у породицама из којих потичу. Ако је неко до своје 14. године био центар света својих родитеља, и ако је такав третман у породици добијао и касније, вероватно је да ће тај став задржати и касније у животу.
Многа деца и млади који су били „принчеви” и „принцезе” својих родитеља, у судару с групом вршњака током пубертета и адолесценције промене слику о себи. Али постоје и они којима родитељи настављају да тумаче да су конфликти с вршњацима или професорима заправо само реакција туђе зависти и љубоморе на „изузетност” њиховог детета.
Љубав без дисциплине
Васпитни стил који садржи обожавање детета, пружање љубави, без дисциплиновања, ствара одрасле „принчеве” и „принцезе” који не могу да створе функционалне бракове и који, на крају, често остају сами.
Иако непрестано „заливани” родитељском љубављу, нарцисоидни то не схватају као родитељску жртву, већ као стандард који им природно припада. Зато немају ни захвалност ни љубав према својим родитељима, што остареле родитеље преплављује разочарањем.
Зоран Миливијевић
politika.rs
