Четири су ствари које се супротстављају уму приликом
стицања врлина.

Прво, склоност навикама, супротним врлини, а која услед дуготрајне навике вуче ум да се приклони земаљскоме. Друго, дејствовање осећања, које, привучено чулним лепотама, повлачи ум за собом. Треће, слабљење енергије ума, до чега долази услед његове сплетености са телом. Јер се ум према мис-
леноме не односи као вид према виђеноме и, уопште, као чуло према чулноме (говорим о уму душе која је још увек у телу, јер се бестелесни умови стварније додирују са мисленим, него чуло вида са видивим). Но, када је чуло вида замућено оно облике ствари које гледа види нејасно, неразговетно и разливено. Тако и ум наш, иако сазнаје оно што је мислено, не може стварно сазрцавати мислене красоте, нити може чезнути за њима, будући да мера чежње зависи од мере познања. Он се одмах снова приклања чулним лепотама које су му јасније, јер се он нужно усмерава према ономе што му изгледа добро, било то истинито или не. Уз све ово, ту је и четврто – напади човекомрзитељских и нечистих духова. Не треба ни говорити какве све и колике замке, различите и многообразне, они постављају на свим путевима, да би уловили душе, они то чине кроз чула, речи и ум, и може се рећи, кроз
све што постоји. Те замке не би избегла ниједна душа да Онај Који је узео на плећа Своја заблуделу овцу, по Свом безмерном старању, није учинио вишима од тих замки све оне који поглед свој усмеравају к Њему.

Извор: Добротољубље за сваки дан

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име