Ово су својства дуготрпљења: бити чврст духом у невољама, подносити свако зло и чекати крај искушења, не подавати се гневу, не говорити неразумне речи, не подозревати, и не мислити оно што не доликује побожном човеку, као што говори (Свето) Писмо: Дуготрпељиви привремено трпи и потом му се даје весеље (Сир. 1, 23).
Својство дуготрпељивости је, осим овога, сматрати себе самог узроком искушења, а можда заправо тако и јесте (тј. да је узрок у нама). Јер много тога што нам се догађа, догађа се ради наше поуке, или ради очишћења прошлих грехова, или ради исправљења садашње немарности, или ради предупређења будућих грехова.
Онај ко схвати да му се искушење десило из неког од наведених разлога, неће се гневити када прима ударце, нарочито уколико је свестан својих грехова: он неће окривљавати онога кроз кога је дошло искушење. јер, да ли кроз овог или пак кроз неког другог, требало је да испије чашу судова Божијих. Он умом гледа у Бога и благодари Њему, Који је допустио искушење, окривљујући само себе и радо прихватајући уразумљење… А неразборити често од Бога иште милост, а када она дође, он је одбацује, зато што није дошла онако како је он то желео, већ како је Лекар душа сматрао да је то корисно. Због тога он пада у малодушност и смућује се, час гневећи се на људе, час хулећи на Бога, и на тај начин показује неблагодарност, и не прима излечење од уразумитељског жезла (Божијег).
Из књиге – Добротољубље за сваки дан
