Месо, уколико се не усоли, трули и усмрђује се смрадом великим, те се због несноснога смрада сви одвраћају од њега. У гњилом месу почињу да врве црви, налазећи тамо себи храну, изједајући га и гнездећи се у њему. Но чим се (по месу) поспе со, цркавају и ишчезавају црви који су се хранили месом, смрад престаје, будући да со има својство да истребљује црве и уништава смрад.
Исто тако, свака душа која није осољена Светим Духом, која нема у себи небески соли, тј. Силе Божије, почиње да трули и да се испуњава великим смрадом лукавих помисли. Бог одвраћа своје лице од страшнога смрада сујетних помисли таме и страсти, које живе у таквој души, у којој се крећу зли и страшни црви, тј. лукави духови и тамне силе, што се хране, гнезде и гамижу кроз њу, изједајући је и разарајући је.
Јер је речено: “Усмрдеше се и изгнојише се ране моје од безумља мојега”(Пс. 38,5).
Но, чим Душа прибегне Богу, поверује и испроси Со живота, доброга и човекољубива Духа, на њу силази небеска со која у њој истребљује страшне црве, уништава штетни смрад и чисти душу дејством своје силе.
Када, на тај начин, истинска со учини душу здравом и неповредивом, душа се изнова уводи у (правилну) употребу и службу Небеском Владици. Да би то означио, Бог је у Закону наредио да се “свака жртва осоли сољу“ (3. Мојс. 2,13).”
