Пут пропасти је широк. И не само што је широк, него и многим и разним искушењима он искушава човека. Чак и ако савлада неко од почетних искушења, човек још увек не може бити сигуран да ће превазићи наредно.
Пут спасења је узак и један. Тешко га је препознати и кренути њиме.
Достојевски га, наравно, познаје и сигуран је да не греши. Али, у исто време, његова јединственост и, донекле, неоствареност онемогућава да се он јасно дефинише. Па док о путевима искушења Достојевски пише прецизни речима, дефинишући из малтене до нивоа математичких формула, дотле пут спасења он описује доста агловитије, пре би се рекло у лирским изливима, у малтене неотеловљеним сликама.
Можда би предтављање тог пута спасења за њега био још тежи, још неостваривији задатак, да он није он није са задивљујућом пажњом уочио извесне, малтене неприметне нијансе по којима се разликују путеви пропасти и спасења. И поред свог крајњег негативног односа према опседнутности која је по човека погубна, он ипак увиђа темељ који се у њој крије о изражава га речима старца Зосиме:
“ Доиста, они имају више бујне маште него ми! Они мисле да уреде живот правично, али, одбацивши Христа, свшиће тиме што ће залити свет крвљу, јер крв изазива крв, а ко извуче мач, тај ће од мача и погинути. И да није обећања Христовог, они би просто истребили један другог до последња два човека на земљи“.
Да ли је тај пут пропасти коначан? Зар са њега нема повратка? Достојевски устима старца Зосиме тврди да, ма колико био ужасан, он није коначан. Залог повратка се таји у самој човековој души, јер у њој је истина неискорењива!
“ Јер, и они што се одрекоше хришћанства и који устају против њега у суштини својој су Христовог облика, па су такви и остали.
Ове речи треба развити до краја, јер њихово ваљано разумевање је једина могућност да се схвати како је и поред свега „осана“ Достојевског успело да прође кроз чистилиште искушења.
У њима сва искушења, сви падови јесу нешто што што људска душа трпи, извесни спољашњи чиниоци који је гурају ка пропасти, који јиј заклањају светлост и истину, али никада, до самог тренутка пропасти, нису унутарња својства душе коначно нераздељива од ње. Душа увек и увек остаје Христовог облика. Одбацивање и хулу на Бога Достојевски посматра као спољашњу одећу душе, као тенсаце кроз које је води живот.
Код њега нико није одбачен до самог краја, свако у неком тренутку може да прогледа и да се обрати, сваки Савле може постати Павле.
У тој вери се показала бесконачна љубав Достојевског према човеку. А његова љубав према човеку је најмучнија и најнапетија тамо где му је најмрскија искушења која су га опколила и која га побеђују.
Понекад он зна чак да управо грех или порок човеку открива делић истине.
Ево на пример један изврстан опис човека:
“ Он је врло поносит човек, а многи врло поносити људи воле да верују у Бога, нарочито они који помало презиру остале. Узрок је јасан: они изаберу Бога да се не би клањали људима – поклонити се Богу, то није толико понижење“.
У овим речима је у потпуности садржан однос Достојевског према људима. Он види људски порок – гордост- и уједно осећа немоћ и слабост изгубљене људске душе, која се изражава кроз потребу за клањањем, те налази излаз за њу – слабост и немоћ указују на тај излаз.
Човечанство отпада од Бога, човечанство се удаљава од истинског пута спасења – и шта Достојевски чини? Да ли о због тога негодује?
Не, он само да не негодује, он је задивљен нечим другим:
“ Чудновати што се таква мисао – мисао о неопходности Бога – могла увући у главу тако дивље и зле животиње као што је човек: толико је премудра и толико она служи на част човеку“.
И овде је до краја откривено много тога: и дивља, зла животиња, и онај који носи премудру тајну која у служи на част. Ово друго код Достојевског увек преовлађује.
Са овог становишта он почиње да открива своје учење и исправном путу људског живота.
“ Браћо, не бојте се људског греха“, каже старац Зосима „волите човека и у греху његовом, јер је то већ слика божанске љубави и врхунац љубави на земљи. Волите сву творевину Божију, и целу и свако зрно песка. Сваки листић, сваки зрак Божији волите. Волите животиње, волите биље, волите сваку ствар.
Будеш ли волео сваку ствар – и тајну ћеш Божију спознати у стварима.
Ето, уздиже се једини истински барјак – не барјак хлеба земаљског о којем је говорио велики инквизитор, него барјак свепобеђујуће љубави за којом, на крају крајева, треба да пође намучено, вечито обманути човечанство.
“ Воли падати на земљу и целивати је. Земљу љуби и неуморно, незасито воли, све воли, свакога воли, тражи то усхићење и занос. Натопи земљу сузама радости и воли те сузе своје. Тога се заноса не стиди, цени га, јер је то дар Божији, велики, и не даје се многима, него изабранима“.
И то нису само речи, нису само захтеви разума који је пронашао једини излаз из свих сумњи, па у име својих логичких конструкција захтева екстатичку љубав према земљи и човеку. Када би било тако, онда би то било нешто неоствариво, зато што разум не може приорати човека на љубав.
Не, то је сам живот. И ево како то бива у животу:
“ Тишина земаљска као да се сливаше са небеском, тајна земаљска се додириваше са звезданом… Аљоша је стајао, гледао, и наједаред, као посечен баци се на земљу. Он није знао зашто је грли, није био свестан шта га је тако неодољиво вукло да љуби зељу, да је љуби сву, али ју је љубио плачући, јецајући и обливајући је својим сузама, и у заносу се клео да ће је волети у векове векова.
И са сваким тренутком је осећао, јасно и некако опипљиво, као нешто чврсто и непоколебљиво као тај свод небески , силази у душу његову. некаква идеја овлађиваше његовим умом, и то за сав живот и у векове векова.
Бацио се на земљу као слаб младић, а устао као одлучан борац за цео живот, и увиде и осети то наједаред, у тренутку свога усхићења“.
Ето, то је ватрено крштење које искорењује искушења. У њему се читаво људско биће преображава, стапа са читавом Божијом творевином.
И док моћ искушења умањује чињеница да се оно увек налази ван људске душе, дотле се моћ усхићеног заноса повећава тиме што он није нешто спољашње, већ неодвојиви део саме душе.
Шатов пита Ставрогина:
„А зар ми нисте баш ви говорили: кад би вам се математички доказало да је истина ван Христа, ви бисте радије пристали да останете са Христом него са истином?“
Шта то значи?
То значи, пре свега, да је Христова истина непосредно срасла са људском душом, да су чак и математички докази ту нешто спољашње.
Но, и поред тога што је бескрајно тежак, пут спасења је у исто време крајње једноставан.
“ У руском хришћанству, заправо уопште нема чак ни мистике – у њему постоји само човекољубље, само Христов лик“. У томе је све и томе се ништа не може супротставити.
“ Шта има везе што један још није ни почињао да се брине, док је други већ стигао до затворених врата и у њих јако ударио челом?
Све у своје време очекује исто, ако не изађу на спасоносни пут смерног разговора с народом“. Са народом, са народном вером, са вером само човекољубља, сао Христовог лика.
А ако тај човек коначно пронађе тај спасоносни пут, онда ће сав његов живот постати одређен њиме – његов однос према људима, његов однос према свету, све ће бити одређено.
Старац Зосима о томе овако говори:
“ А када (монах) сазна да је не само гори од свих световњака, него да је и пред свим људима за свакога и за све крив, за све грехе људске, светске и појединачне, тек ће се тада постићи циљ нашег јединства. Јер, знајте мили моји, да је свако понаособ од нас несумљиво крив за све и сваког на земљи, не само услед опште светске кривице, него и лично свако за све људе и за сваког човека на овој зељи.
тек тад би се растопило наше срце у љубав бескрајну, васионску, незаситну. Тада ће сваки од нас бити кадар цео свет љубављу стећи и сузама својим светске грехе опрати.“
Љубав све покрива, она све оправдава и преображава. Најузвишенији лик радости Христове љубави, њене моћи преображавања, дат је у глави “ Кана Галилејска“ Браћа Карамазови.
Аљоша пада у сан у старчевој келији, поред његовог ковчега. намучен сумњом и немиром, малтене без вере, саблажњен, он сања:
“ Њему приђе он – сувоњави старчић са ситним борицама на лицу, радостан и благо насмејан. Ковчега више нема, а он у истој одећи у којој је и јуче седео са њима, кад се гости беху скупили код њега. Лице у јасно, очи му блистају. Како то? И он је , дакле, на весељу, и он је гост на свадби у Кани Галилејској….“
-„Пијмо вино ново, вино радости нове, велике“ – вели старац Аљоши
Но, зар се код Достојевског може наћи само тај, чисто лирски одраз Христовог пута?
Након што је тако прецизно и логично развио путеве искушења, након што је изградио сложен и заокружен систем антихристовог пута и представио разне облике тог пута – Рим, Великог инквизитора, Шигаљова – пружа ли Достојевски макар неку целовитију слику тријумфа истине, тријумфа Христовог лика?
Наравно, пружа. истина, она садржи далеко мање детаља и у далекој већој мери је недовршена него супротне слике. Можда се то може објаснити чињеницом да добро у свету никада није реално тријумфовало и да га – као неотеловљено – није могуће описати већ да се може само нагађати и предосећати. Зло је, пак, много пута и у различитим облицима тријумфовало у свету, те да би се пружала његова слика довољно је само погледати и описати оно што видиш.
У сваком случају, и тачнији описи отеловљења Христовог добра код Достојевског се могу наћи. У већини случајева о њима говори отац Пајсије, пријатељ и наследник оца Зосиме.
Ову једне од његових најјаснијих речи:
“ Не претвара се Црква у државу. То Рим и његова машта. Него, напротив, држава се обраћа у Цркву, долази до Цркве и постаје Црква на земљи – а то је већ сасвим супротно ултамонотаизму и Риму, и у томе је велика мисија православља на земљи. Од Истока ће ова звезда засијати“.
Овде се насупрот насилном путу Рима – како га Достојевски схвата – истиче Христова слобода, слободно јединство у љубави које остварује Црква. Ова последња, једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу предмет је крајњег очекивања и наде човечанства.
– Ово и нека буде, нека буде, макар на крају векова – додаје отац Пајсије, јер само је у томе оправдање света и једини пут његовог спасења.
Ово је опште, неоспорно и једино решење питања. Покушајмо да пронађемо конкретније појединости тог решења. Код Достојевског их је веома мало – не само што је шкрт на њима, него се на неки начин плаши да би могао погрешити, па због тога избегава дефинитивне тврдње.
Прво што треба да нас заинтересује у потрази за тим конкретним одговорима је однос између истине Христове и истине људске – хлеба небеског и хлеба земаљског. Овде можемо навести карактеристично место из разговора гостију са монасима у келији старца Зосиме. Миусов говори о односу неког тамо припадника француске полиције према револуционарима:
“ Ми се управо свих тих социјалиста – анархиста, безбожника и револуционара, нешто посебно и не бојимо; пратимо их и њихови су нам путеви познати. Али има међу њима, премда не много, неколико нарочитих људи: то су они што у Бога верују и што су хришћани, а у исто време и социјалисти. Е, тих се највише бојио, то је страшан свет! Социјалиста хришћанин је страшнији од социјалисте безбожника.“
Тако размишља представник француске власти, чувар савременог – нимало хришћанског – стања ствари.
А како о томе размишља сам Достојевски?
О његовим размишљањима може се судити на основу реплике оца Пајсија на речи Миусова:
“ То јест, ви те речи примењујете на нас и у нама видите социјалисте? – отворено и без околишања упита отац Пајсије“
На овом месту Достојевски нагло прекида разговор. Улази Димитрије Карамазов и разговор поприма другачији карактер. Али илузија је дата. Треба само пронаћи потврду, макар на другом месту.
Из књиге – Преподобномученица Мати Марија (Скопцова) – Достојевски и данашњица
