С развојем аутомобилске индустрије крајем 19. века, по европским метрополама почела су да се појављују возила изразито бучних мотора који су надглашавали идилични звук коњске запреге. Тако је и Србија, не заостајући много за Европом у то време, на самом почетку 20. века добила свој први аутомобил, тадашње технолошко чудо.
Тог 3. априла 1903. године, у шест часова и двадесет минута изјутра, на перон београдске железничке станице стигао је мешовити воз из Беча, а са њим и први аутомобил у Србији. Поносни власник досад невиђене скаламерије у нашој земљи био је рентијер Божа Радуловић, син познатог београдског трговца Војина Радуловића. Божа је завршио индустријску школу у Швајцарској и уместо да настави очев посао, он је изненада уписао Војну академију коју је завршио 1899. са чином потпоручника. Посао који је његовој породици донео богатство није га занимао, али је волео да троши, па је тако своју нову играчку платио чак 17.000 круна. У то време, добре чиновничке плате износиле су око 1.000 круна, а за новац који је потрошио на аутомобил, могао је, кажу, да подигне велику кућу у пристојном делу града.
За разлику од данашњих аутомобила који долазе са различитом опремом, аутомобил марке Несселсдорфер, тип Б, дошао је у Србију са фабричким инструктором који је био у обавези да новог власника обучава вожњу и механику 45 дана. Међутим, Божа није ни помишљао на то. Он је претходно замолио свог пријатеља фотоцинкографа Срету Kостића да му буде возач и овај је пристао. Професија фотоцинкографа захтевала је мирне и спретне руке које су дорађивале несавршено израђене фотографије на плочама за штампу, па је Божа помислио да је Сретен савршена особа за управљање тако компликованом справом као што је аутомобил.
Први аутомобил у Србији кренуо је тог априлског јутра са железничке станице Немањином улицом, а затим скренуо у Милоша Великог путем за Топчидер. Београђани су исколачених очију гледали чудну направу, кочију без коња како иде по престоничкој калдрми. Многи су се у чуду крстили, мислећи да имају посла са нечастивим. Kако је шофер Срета касније причао, реакције у Београду нису биле толико комичне као кад се зашло у сеоску средину. Забележено је да је једно чобанче, које је пазило поред пута своје стадо оваца, почело да бежи кад је чуло буку мотора и животиње оставило на милост и немилост љутој аждаји. Исто је тако једна жена имала ту несрећу да на аутомобил налети ноћу, па је вриштала из свег гласа и млатила рукама испред фарова. Тек кад је возач угасио светла, приметио ју је како бежи иза жбуња у њиву. Наредног јутра, забележено је, сељаци су један другом говорили: Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој падне на пут.
Божа Радуловић и његов шофер имали су велики проблем око набавке бензина. До тада потребе за бензинским пумпама није било, тако да оне нису ни постојале. Бензин је могао да се набави само у апотекама и то у малим флашама и био је изузетно скуп, а власник првог аутомобила га је куповао и мешао са гасом. Припреме за пут су биле опширне и напорне. Гуме су се прво носиле код сатлера да их добро опшије, а на пут се није ишло без жица, сулундара, цеви и слично.
Само три године након што је увезао први аутомобил, Божа Радуловић је банкротирао. Kасније се препричавала једна анегдота кад се аутомобил зауставио испред данашњег Лондона, а Божа беспомоћно гледао у људе који су седели у башти једне кафане, ту се однекуд створио Стеван Сремац који је добацио: Помозите несрећном Божи да помери своју једину непокретну имовину. Први шофер Србије, Срета Kостић, променио је бројне газде, па је тако од 1911. до 1915. био лични шофер краља Петра И Kарађорђевића, а аутомобил који је ушао у историју ишао је од власника до власника и последњи пут је виђен у Скопљу где му се губи сваки траг.
Wikipedija
