Ако Кристијан Голубовић може на телевизију, што не би могао у школске клупе. Ионако, одавно, школарци и тинејџери имају неке друге идоле – задругарске, и маштају о животу „на граници”. Мараш, Баћа, Кристијан, Црни Церак… Каква је разлика? И што су се због тога неки узнемирили? Тек сад? Да нису мало окаснили? Ако је професорима, наставницима, учитељима, педагозима, психолозима важнија деоба ћелија и пуко штуро одрађивање неприлагођеног и непотребним информацијама оптерећеног наставног плана и програма од непрестане животне едукације нове генерације и разговора са њима? Што се онда чудимо, тек сад, што је Црни Церак у сарадњи са Кристијаном закуцао на школска врата. Да ли сте знали драги наставници и ви што сте се тек сад сетили да подигнете глас, да тај исти Црни Церак пуни београдско Ушће и сплавове, да млади напамет знају речи: „Натрљам коку на нос, па по трњу ходам бос… Навучена као на хорс, стално ме дозива, тражи још…„ Нисте знали шта вам деца слушају, хипнотисана, у мраку своје усамљене тинејџерске собе? И које им се песме врте на плеј-листи? Тек сте се сетили кад је популарна тинејџерска звезда решила да сними спот у школи у којој је већ одавно присутна и најважнија школска литература. Да су се родитељи и ђаци више бавили својом децом и ученицима, да су са њима разговарали уместо што су буљили у ТВ, „Задругу”, „Игру судбине”, турске серије, „Сулејмана Величанственог” и у електронске дневнике, можда нам се све ово не би десило?
Агресије, мржње, лицемерства на сваком кораку… Лажни пуританци окаснелим реакцијама скупљају некакве медијске поене, док трулеж одавно нагриза наше друштво… На родитељским састанцима најважније теме су једнодневни излет за, неком као небо великих, 5.000 динара… лажни просеци и такмичења, док већина ђака не зна ни да пише ни да чита, нема емпатије према школском другу и као азбуку сриче речи Црног Церака. Школско обезбеђење и локалне шерифе родитељи плаћају из свог џепа, док вршњачко насиље „цвета” у тим истим школским клупама, у ходницима, свлачионицама, дворишту… Најважнији им је задатак да родитељима запишу број личне карте и упуте их на који улаз смеју да уђу… док тамо негде, иза њихових леђа, пљуште шамари… Родитељи, поред тога, издвајају и новац за тоалет папир, убрусе, сапун… Школски тоалети заударају на километар… И хигијена данас кошта. Није више довољна песмица Чике Јове Змаја – „Пре и после јела треба руке прати”. Данас више нико не жели да буде „теткица” и „домар”, затровани телевизијом и сном о неком другачијем животу где новац пада с неба…
Медији се утркују да направе промотивне, и без живота, прилоге о Дану планете Земље, о важности правовремене посете лекару… А живот нам каже да сваки други грађанин баца жваку где стигне, амбалаже кока-коле и чипса штрче из пролећне набујале траве… А тек нам долази првомајски уранак! Изабрани лекари или су на боловању, одмору, а први слободан термин за месец или два!
Телевизије се, нажалост, не баве овим проблемима, већ траже повод за сензацију… Касно је лечити кад се деси… Требало је о томе раније да размишљамо… Све узима свој данак. Кад се опаметимо, биће касно!
Исидора Масниковић
Политика
