Храст и трска разговарали су о мудрости.
Бесмислено је што си тако слаба и танка. Погледај мене, красе ме мудрост и снага -рече поносно столетни храст. Моја мудрост ме је довела до тога да схватим да је све у снази. Она ми помаже да се свему одупрем. Чувши то ветар, одлучи испитати истинитост тих речи. Започе дувати свом снагом према храсту и трсци. Храст се одупирао свим силама, али ни ветар није попуштао. Напокон храст више није могао да издржи налете ветра и његово се стабло се уз велики прасак сломи.
Али када је ветар покушао захватати трску и поломити је, она се увек изнова савијала и измицала , и сви удари ветра, ма колико снажни били, били су узалудни.
Ту ветар одустаде и закључи.
Заитса није мудрост у снази, трска ми се својом савитљивошћу и еластичношћу мудрије одупирала него храст који се поуздавао само у своју снагу.
