Почетак ове године обележен је најпре епидемијом, а затим и пандемијом корона-вируса која је свет потреса из темеља. Стварност са којом смо се суочили отварила је многе проблеме: медицински, психо-социјални, еколошки, економски и свакако образовно-просветни.
Током последњих дана често чујемо да су најугроженији овом пандемијом старији грађани, они који су у ризичној групи, будући да уколико буду инфицирани постоји могућност смрног исхода.
Да ли смо у читавој збрци око корона вируса заборавили на наше најмлађе?
Јасно је, наставници и просветни радници су уопштено, почели са „учењем на даљину“, а далеко од тога да су били спремни за то. Временом, уколико се ванредно стање буде продужило до краја школске године (а постоје најаве такве могућности) постајати све организованије и квалитетније. Но да ли је то једини па чак и најважнији проблем? Заборављамо ли да деци, нарочито оној испод прага тинејџерског доба, најтеже пада ограничење кретања? Често и у редовном стању превише загледана у екране својих смарт-уређаја, у околностима ванреднг стања постају још отуђенија. Међусобни контакти и кретање су им ограничени, родитељи презабринути…
Како се све ово може одразити на њих, не у педагошко-образовном, већ у емотивно -психолошком и социјалном смислу? То је прво питање које постављамо нашој саговорници ма Андреи Костић, педагошком психологу.
У емотивно – психолошком па и социјалном смислу, морам рећи да су сва деца индивидуе за себе, некима ће ова ситуација бити отежавајућа, док ће се неки одлично прилагодити, шта више некој деци овакав вид учења, забављања, остајања код куће може пријати. Све зависи од дететовог карактера и темперамента. Нека деца су екстравертна – воле да буду активна у социјалним релацијама, стално комуницирају са својим вршњацима, воле да излазе напоље, да су „заиграни“ и у сваком смислу моторички активни, са друге стране имамо децу која су интровертна – која више воле да читају, нешто пишу, цртају у миру свог дома, а само повремено се виђају и друже са другарима. У односу на то каквог је темперамента дете ова ситуација ће утицати различито на дететову личност и његов квалитет живота.
Сматрам да ситуације које нису у нашој конторли а носе са собом негативне стране и недостатке, ако их посматрамо као још један животни изазов, а не проблем, та ситуација ма колико реално тешка била, може поседовати ресусрсе које можемо искористити за раст и изградњу свог карактера. Тако и тренутно вандредно стање које децу физички изолује од вршњака, природе и ограничава кретање, уколико се дечије време током дана на добар начин организује и искористи, може имати позитиван утицај на један други социјално-емотивни контекст, а то су социјални контакти у породици и учвршћивање истих.
Да ли изолација деце (у смислу међусобног дружења) у овим околностима треба да буде потпуна?
Потребно је да разликујемо физичку од социјалне дистанце. Како радим у основној школи, примећујем да су деца и те како повезана социјално преко друштвених мрежа, што у овим околностима помаже да деца не буду потпуно социјално депривирана. Иако то није природна релација и најадекватнија опција, у емотивном смислу се та дистанца физичке природе неће превише одразити на личност детета и његов социјални аспект живота, јер им на тај начин није потпуно укинута комуникација са вршњацима. Важно је да дечије време буде добро организовано, односно да се време „за дружење и комуникацију“ са вршњацима преко мобилног телефона и компијутера ограничи, а да се тачно одреди време када дете неће бити уз мобилни, већ ће одмарати, читати, разговарати са укућанима и сл. Оно што брине како мене тако и све родитеље јесте физичка неактивност, ограничено кретање, одлазак на свеж ваздух, у природу, што је веома погубно за све, посебно за децу у развоју. Оно што могу да саветујем родитеље јесте да се труде да са својом децом раде вежбице од куће, да не запусте физичке активности потпуно, већ да ангажују своју децу максимално у раду и помагању у кућним обавезама, пословима у дворишту, на тераси уз придржавање свих хигијенских мера. Помагање деце у кућним пословима, у складу са њиховим развојним и физичким могућностима, веома је корисно за развој моторичких способности и компетенција. Ово је време које можемо да искористимо да децу боље упознамо и укључимо у кућна задужења што је од значаја за учење поштовања свакодневних правила, обавеза и навика.
Шта је потребно да родитељи ураде за своју децу како би она што је могуће безболније прошла кроз наредне дане, а можда и месеце? Они који су почели да раде „од куће“ неприпремљени за овакве околности можда имају и мање времена за своју породицу него док су одлазили на посао…
Мој савет родитељима је да се потруде да деца буду адекватно стимулисана различитим едукативним садржајима. Конкретно мислим да родитељи треба да искористе максимално ову ситуацију остајања деце код куће, тако што ће искористити неке њене позитивне стране. Деца не иду у школу, те поред обавеза и рада на домаћим задацима, родитељи време могу да искористе за боље повезивање са својом децом, успостављање дубљег, квалитетнијег односа. Препоручујем да родитељи, колико им обавезе дозвољавају, искористе и заиста разговарају са њима о различитим животним темама. Потребно је да питате ваше дете како се осећа у овим другачијим околностима, шта доживљава… Можете се изненадити одговорима, и самим тим упознати карактер и темперамент свог детета на један другачији, нов начин. Повежите се са дететом на емоциналном нивоу тако што ћете причати о њему важним темама и осећањима, пријатељима, школи… Можете читати приче, а затим дискутовати о садржају, смислу приче, и сагледати поруке које дати садржај са собом носи. Поред овог повезивања и когнитивног ангажовања, опет напомињем и саветујем да родитељи децу слободно ангажују у неким лаганим кућним пословима и одговорностима, како деца не би „испала“ из рутина, јер на тај начин одржавају радне навике, осећај одговорности и постигнућа.
Шта је битно да деца разумеју у вези са околностима у којима смо се сви заједно нашли и како им то обајснити?
Мислим да је пре свега важно не дизати панику. Деци треба јасно, конкретно, без превише филозофирања и анализа објаснити најосновије о ситуацији у којој се налазимо, објаснити им зашто је потребно да будемо у изолацији, седимо код куће, не идемо у школу. Важно је стално их питати како се осећају, рећи им да је нормално ако им је досадно и ако се осећају нервозно или исфрустрирано. Саветујем родитеље да се потруде да пред децом не користе реченице пуне емотивног набоја, бриге и страха јер ће се њихова осећања одразити на децу. Пре свега желим да оснажим родитеље да знају да ова ситуација иако је збуњујућа, комплексна и узнемиравајућа, носи са собом изазове које свако може да превазиђе и то са одређеним бенефитима. Родитељи не треба да се усмере на оправдан страх што су деца код куће и физички изолована и неактивна, колико треба да се усмере на то како из ове ситуације „узети“ оно најбоље, односно искористити овакав контекст за повезивање, продубљивање односа са децом и укућанима. Деца треба да се навикну на промене и изазове које живот са собом носи како би ојачала и оснажила се за будуће ситуације и догађаје које ће им се дешавати. Морам да напоменем и то да деца на овај начин могу да науче како да издрже „досаду“, науче да се у животу дешавају ситуације над којима ми немамо контролу, а да опет можемо да изађемо са њом на крај, видимо шта је оно што ми можемо да урадимо у датим околностима, како да се на најбољи начин прилагодимо и шта из истог можемо да научимо. Нека ово буде једна мала школа живота коју ћете заједнички пребродити са својом децом и из које ћете много тога новог научити и још више се емотивно повезати.
