Ево једне чувене, али лепе логичке игре која разматра ни мање ни више него питање – има ли Бога? Позната као онтолошки аргумент, ова теолошка етида из средњег века коју је смислио бенедиктанац Анселмо Кантерберијски (1033-1109), тешко ће пружити коначан одговор на то неугодно питање, али вам може приуштити угодно време и значајно задовољство у самом промишљању.

Онтолошки аргумент је настао у бенедиктанском манастиру Бек, у коме је столовао Анселмо, чувен по мудрости у читавом хришћанском свету, а чије су се елегантне куле у 11. веку уздизале високо међу скромним и блатним феудима англо-норманске краљевине. Аргумент се раширио светом још у Анселмово доба, да би потом оставио више него дубок траг на хиљаду година развоја теологије и филозофије.

Анселмов аргумент има једноставан, али претенциозан циљ – да докаже постојање Бога. Претпоставимо, како то иде у доказивању, супротно – да Бог који је по дефиницији најсавршеније биће не постоји у реалности (али јесте идеја у нашем уму). Међутим, невоља са умом – увек можемо да замислимо и Бога који је такође идеја о савршеном бићу, али да га замислимо тако да постоји и у реалности.

То значи да реално-постојећи-замишљени Бог самим тим што постоји јесте савршенији од оног кога смо замислили да не постоји, а требало је да буде најсавршенији. И да стога, није тачна претпоставка да Бог не постоји.

Фотографија представља илуминацију из 12. века, из рукописа “Медитације Светог Анселма”. Иначе, Анселмо ће постати један од најутицајнијих теолога епохе не само због овог аргумента, него и због теорије о искупљењу, по којој је Христ својим страдањем окајао, односно отплатио људске грехе.

Анселмо је био противник крсташких похода, а његов живот је обележило постављење за надбискупа у Лондону, због чега у имену има одредницу Кантерберијски. Наиме, папа ће га из Бека упутити у Енглеску, али ће Анселмо годинама чекати да изврши тај задатак јер су нормански краљеви одбијали да се повинују папиној вољи по том питању.

Овај сукоб ће постати део велике борбе краљевске власти широм Европе против права Рима да одређује надбискупе, односно челне људе цркве у појединим државама, што је сукоб у католичком свету који се дешава вековима пре верских ратова.

Сам Анселмов аргумент је прихваћен као доказ, али и опсежно критикован како и није баш о Богу, већ да се може односити на било шта – на пример, изгубљено острво. Ако је острво савршено и постоји, зато што постоји увек је савршеније од острва које само замишљамо. Можда сте приметили како се мотив савршеног острва повремено појављује као скривени, интригантан детаљ у књижевности и на филму – он потиче из дебате о онтолошком аргументу.

Немачки филозоф, математичар и физичар, Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646-1716) такође се бавио онтолошким аргументом. Критикујући Декарта који је свом савршенству постојање доделио као предикат, Лајбниц је мислио мало дубље о овом – како савршенство није могуће анализирати, али да сва савршенства могу постојати заједно у једном ентитету.

Аргументом су се бавили и многи други, Тома Аквински који је иначе дао листу од пет доказа постојања Бога, али и Хјум, Кант, па чак и Бертранд Расел. Аргумент има и савремена тумачења.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

naukakrozprice.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име