Почетком претходне године, срео сам колегиницу коју годинама нисам видео.
Након информације о томе да пишем родољубиву поезију, прокоментарисала
је да су родољуби (патриоте, националисти, или, како другосрбијанци воле да
кажу – фашисти) у нашој земљи „најугроженија врста“. Тада сам помислио
да Тијана мало претерује, али сам оћутао и, временом, заборавио на сусрет и
разговор са њом. У међувремену, у протеклих годину дана, десило се много
тога, како у мом приватном, тако и у јавном животу наше земље. Трагедија
која се догодила у београдској основној школи, као и још једна, само
неколико дана касније, у Младеновцу, свакако су нешто најстрашније што је
земљу погодило у савременој историји. Породицама и родбини страдалих
ожиљак ће остати до краја живота. Догађаји су, међутим, из темеља потресли
цело друштво. Какав год да буде епилог, пуцњи малолетника у своје школске
другаре погодили су све нас. Не поновило се, никада и ником.
…
На политичкој сцени било је, протекле године, којекаквих афера и скандала,
поменута трагедија понукала је део јавности да искаже своје незадовољство,
организоване су протестне шетње против актуелне власти, пред крај године
расписани су и избори, протекла је изборна кампања, „артиљеријске салве
глупости“ (хвала Штулићу за стих; прим.аут.) засипале су нас свакодневно са
(скоро) свих ТВ станица, севале су оптужбе о „издајницима и страним
плаћеницима“, „крезубим гласачима“, „тајкунским“ и „прорежимским“
медијима. Након објаве изборних резултата, било је и „насртаја“ на Народну
скупштину и органе реда. Када се све сабере и одузме – ништа ново и
неочекивано. У ствари, до зла бога јадно, мизерно, отужно, баш као што смо
и навикли од људи који се баве тим послом. Како би рекао један, не баш
омиљен историјски лик, адвокат по образовању и заклети антикомуниста:
„Наш партијски систем је брлог у коме се прасци ваљају.“
На пољу културе дешавале су се много занимљивије ствари. Светлост дана
угледали су неки, дуго очекивани филмови. „Чувари формуле“, Драгана
Бјелогрића, привукли су навећу пажњу медија и публике, биоскопске сале
широм српских градова биле су, неколико недеља, прилично попуњене, а
Бјелино остварење, према мишљењу многих, оправдало је очекивања.
Емитовани су и други домаћи филмови, неки уз етикету „филмова са
националном тематиком“, као и неки други, који се, на прилично перфидан
начин, под кринком „друштвене критике“, (поново) баве веома уносним
послом – ругањем српском друштву и државним институцијама, уз добро
познате, ступидне оптужбе за „великосрпски национализам“. Овде се посебно
истиче филм аутора који се, изгледа, претплатио на горе поменуто ругање. Из
којих фондова је дотични добио новац и са каквим намерама су финансијери
„одрешили кесу“, постане јасно већ након првих кадрова. Млади редитељ је
још у својим ранијим остварењима, по познатој другосрбијанској мантри, без
труна стида оцрнио патриотски настројену младеж, али и САНУ и СПЦ, као
и главне негативце и кривце за сва непочинства на Балкану – српску Службу
државне безбедности (која је, према мишљењу домаћих аутошовиниста,
персонификација саме државе). Протагонисти његових филмова
интелигентни су и допадљиви млади људи, „савремених“ схватања (има међу
њима и лезбејки и педера), који се, као такви, ругају идеји одбране Косова и
Метохије, уз малициозне опаске у вези са нашим светињама и свецима, док
су антагонисти – неокупани „ултра-десничари“, „неонацисти“, баш као у
наивним, дечијим причама – ружни, прљави и зли. Да слика накарадне, ружне
и прљаве националистичке Србије буде употпуњена, у најновијем филму,
редитељ се побринуо тако што је на крају понудио „алтернативу“ свему што
смо пре тога видели – приказане су сцене демонстрација испред скупштине,
где (опет) млади, лепи и паметни људи машу заставама Брозове Југославије
(?), док се главна јунакиња, новинарка емисије Инсајдер, уз победоносни
осмех придружује побуњеној омладини. Читава сцена зачињена је звуцима
партизанске песме „Бела ћао“ („Белла Циао“). На моменат сам заборавио да
гледам филм чија се радња дешава у Републици Србији, у години погођеној
короном, те сам помислио да ће у кадру да се појаве руски тенкови, или да ће
бољшевичке банде промарширати „ослобођеним“ Београдом.
Закључак, након одгледаног филма, више је него јасан – Срби, грамзиви и
похлепни, склони препуштању ниским страстима, затровани примитивним
садржајима и задојени идејом „великосрпске хегемоније“, криви су за рат и
распад СФРЈ, државе која је, просто, била нови Еден (из кога су Срби
прогнали све његове житеље, па и себе саме). А шта је са онима који воле да „одреше кесу“ за снимање оваквих пројеката?
Прво су нахушкали и наоружали џихадисте и друге сепаратисте, па су, након крвавог пира, поотимали све што се отети могло, да би нам сада наметали заставу исте те
земље, као и њене, у суштини, анти-српске „вредности“ (сетимо се само
мисије Коминтерне, да затре „великосрпску буржоазију“, затим, страдања
више хиљада српских интелектуалаца, те забрана свега што чини срж и
суштину нашег националног бића). Ми, наравно, треба да пристанемо на
идеју колективне кривице и да се, у знак „извињења“, одрекнемо свог
идентитета. Онда нам, наравно, неће бити битно да ли Рио Тинто или нека
друга мултинационална компанија жели да посече наше шуме, заузме наше
руднике, плодно земљиште или изворе пијаће воде… Шта нас брига, ми смо
Југословени, космополите, грађани света! Ионако се у Брозово време
„најбоље живело“ (тако, бар, кажу старији – а ако старији кажу, мора им се
веровати).
Није никаква новост да је поменути филм (и мноштво других филмова, ТВ
серија, „културног“ и којекаквог програма) део стратегије тзв. меке моћи,
којом се дубока држава САД-а служи како би мењала свест становништва у
свом неоколонијалном царству. О овоме цвркућу и врапци на грани. Ипак,
није згорег да се прича о мекој моћи понавља, ако ни због чега, оно зарад
млађих генерација, којима остаје у аманет очување српског имена и имања.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
