Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 9. марта 2025. године, у Недељу Православља, у храму Светог Саве на Врачару
Данас, браћо и сестре, сабрали смо се у овој светињи, у овом светом храму посвећеном првом српском архиепископу Светом Сави на свету Литургију. Сабрали смо се да се причестимо Телом и Крвљу Христовом и да прославимо православну веру у Недељу Православља. Данас је Недеља Православља. Прва недеља Великог поста посвећена је нашој вери. И то тако што данас славимо све истине православне и подсећамо себе и позивамо себе да се држимо свих истина православне вере, свих догмата православне вере, јер на данашњи дан Православна Црква у деветом веку, најпре и осмом, па онда у деветом веку, потврдила је да ми, православни хришћани, верујемо то да се може сликати лик Христов на иконама и да се ми тим иконама клањамо. Не правимо од њих идоле и божанства, него клањајући се пред иконама, целивајући иконе, ми, заправо, узносимо себе у висине духовне и целивамо самог Господа и светитеље Његове, Пресвету Богородицу, апостоле, ученике, исповеднике, учитеље, оце Цркве, али Црква потврдивши да се клањамо иконама духовно, да је то богодолично, потврђује, заправо, на том Сабору 842. године у Цариграду све истине православне. Јер у чињеници да можемо сликати лик Христов, ми исповедамо истину да је Син Божји Онај који је беспочетан и који је вечан, Онај који је без сумње једносуштан Оцу, да је Он постао човек; и као беспочетног, као једног од Свете Тројице, који је неприступан, кога не можемо познати и не можемо га видети, сами ми, наравно, не можемо Га насликати и не можемо ништа рећи о Њему, али Он је дошао међу нас и постао човек, и баш зато што је постао човек, што је постао један од нас, ми га ипак можемо сликати. У тој истини, о поштовању икона, и у 9. веку наша Црква је потврдила све истине вере које се донете на Седам Васељенских Сабора.
А шта су Васељенски Сабори? То су Сабори који су, по правилу, одржавани под покровитељством и под патронатом државе, тј. Цар је сазивао епископе Цркве да се саберу на једно место кад год се дешавало да Црква изнутра буде у опасности, када се појаве они који њену веру кваре изнутра, кваре истине вере или, пак, кварећи истине вере препоручују погрешан начин живота. И зато су се, по позиву Царевом, сабирали епископи на једно место и расправљали о оним извитоперењима која су долазила понекад и од оних који су живели у највећем подвигу, који су се држали свих правила вера, али су били егоисти, били су горди, били су самоуверени. Сматрали су да, заправо, то што се придржавају правила живота и закона Божјег даје им право да мисле да су важни и бољи и већи од других. Заправо, били су болесни од највећег греха од којег болује човек од тада до данас, а то је гордост. И опхрвани гордошћу аутоматски су имали помрачен ум и хладно срце и самим тим нису могли да чују тиху и благу реч Божју, тиху и благу реч Цркве и истине Цркве и своју су истину хтели да намећу читавој Цркви. Зато су оци Цркве, епископи Цркве, сабирајући се у смирењу, молитви, посту и подвигу оно што су примили од апостола сорзецавали у јеванђељску истину и одвајали жито од кукоља. Одсецали су оно што је лажно, одсецали оно што је погрешно, одсецали оно што је наметнуто силама и различитим циљевима овог света, човека острашћеног, човека гордог, човека самољубивог, човека егоистичног. Одсецали су све то и поставили пут смирења пут истине, пут правде, пут који јесте живот, пут Христов.
И зато данас, како смо чули у Јеванђељу, када је један од апостола, Филип, позвао Натанаила да види Христа и да види да је Он Месија, Натанаило није могао веровати разлозима и аргументима Филиповим. И зато му Филип каже: Дођи и види. И Црква је сведочила истине утврђене на Седам Васељенских Сабора. Сведочила је Христа истим онаквим какав се Он нама открива. И зато је Црква увек позивала сваког без много речи, без много препирки, без много свађи, позивала речима апостола Филипа, које је упутио Натанаилу: Дођи и види. Дођи и види Христа. Дођи и види Христа и ту ћеш видети истиниту веру, тј. истиниту теорију, ако хоћете, која је потврђена истинитим животом. А вера јесте систем вредности и само зато су оци Цркве грчевито истицали шта је истинска вера, шта су истинске вредности које проистичу из те исте истините вере. Јер кад на истински прави начин верујемо, онда ћемо и исправно живети. Ако погрешно верујемо, ако смо на погрешним принципима живота, онда ће бити погрешан и наш начин живота. То је био разлог због којег су оци љубоморно не само чували, него борили се за истиниту веру. То је био разлог, јер ако знамо шта је истина, ако знамо Христа, онда знамо шта је погрешно, а шта је исправно. Онај који не познаје Христа, који се не труди да живи Христом и у Христу, он не зна шта је грех, он не зна шта је зло и често бира грех и само мислећи да је добро. Зато је важна исправна и истинска вера. И зато и Црква Христова, која је Тело Његово, најпре може да каже: Дођи и види.
Да ли, браћо и сестре, и ми данас можемо да кажемо: Дођи и види? Јер шта је истинита вера? Шта је Јеванђеље Христово? Најпре, оно се огледа у највећој и најважнијој заповести Христовој: Љуби Господа Бога свог читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе. То двоје је нераздвојиво и нераздељиво. Није могуће волети Бога ако не волиш ближњег. До те мере нас Господ позива на љубав, кад каже: Волите чак и непријатеље своје. Замислите колико је то озбиљна реч, а нарочито данас. Зашто? Јер су многи немири у нама, међу нама и између нас, многе поделе и сукоби, мржња. А Господ каже: Љубите чак и непријатеље своје. Па немојмо дозволити себи да до те мере извитоперимо заповест Христову, да се толико удаљимо од ње, па да почнемо говорити да је исправно: Мрзи ближње своје.
Треба да се покрену или трену сви. Толико је неспоразума, толико је насиља међу нама и вербалног, и физичког, и мисленог. Све је то отров који трује наше душе. Све је то отров који ствара пакао у нашим душама, гнев, бес. Словенска реч бес значи демон. Па да ли ћемо дозволити себи да будемо робови беса? Да ли ћемо дозволити себи да будемо робови гнева? А Господ каже да сви једно буду, а свако је различит. Па не постоје разлике због којих треба да се боримо једни против другога, намећући свако своју разлику другоме. Разлике постоје да бисмо се допуњавали, да бисмо подржавали једни друге, да нема разлика међу вама.
Молим вас, браћо и сестре, именом Исуса Христа! То нису моје речи. То су речи великог Светог апостола Павла: Молим вас, браћо и сестре, именом Господа Исуса Христа, да не буде раздора међу вама. То је Црква. То је реч Цркве. Зашто смо дошли у Цркву? Па зато што верујемо у Христа. Зато што верујемо да смрт није последња реч коју говоримо о себи, да нисмо створени да будемо храна црвима, да нисмо створени да се претворимо у ништавило, него да смо створени за радост, за пуноћу, за смисао, за вечност. А ту постоји и пакао, и рај. Тамо где је гнев, тамо је гнев бес; бес значи демон, значи ђаво, ту је пакао и он започиње сада и овде. А тамо где постоји труд да отворимо душу своју, да благодат Божја уђе у нас, да имамо мир, да молимо за опроштај, да праштамо, тамо где се трудимо да има места за другог у нашем срцу, где хоћемо да га прихватимо таквог какав јесте иако је другачији од нас, тамо где у најмању руку постоји спремност да разговарамо, тамо је рај. А тамо где је насиље, трпи онај над којим се врши насиље, али бојим се да је још у већој опасности онај који врши насиље, јер у њему је гнев, у њему је бес, у њему је хистерија. А све то јесте препрека за деловање благодати Божје. Све то јесте предукус ништавила и пакла.
Зато, браћо и сестре, идући у сусрет Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа, на Недељу Православља, када исказујемо своју веру у Свету Тројицу, у Бога Оца Сведржитеља, који је Творац свега, у Господа Исуса Христа, који је Син Јединородни, Једносуштан Оцу кроз кога је све постало, у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином клањамо, којег заједно са Оцем и Сином поштујемо и клањамо се, када изражавамо веру у Свету Тројицу – ако хоћемо да се зовемо децом Светога Саве, ако хоћемо да јесмо православни хришћани – боримо се за мир. Свака Литургија почиње молитвом за мир. Безброј пута у току Литургије изговарамо реч мир, молимо се за мир и завршавамо Литургију речима: Изиђимо у миру. Зашто? Не зато што је то тек једна од вредности, хуманистичких, демократских, социјалних, него зато што је мир име Христово. Зато када кажемо: Мир свима, ми кажемо: Буди у миру са Христом. Да будете у миру са Христом, ја, ти, сви, и када смо у миру са Њим тај мир ће заживети и око нас. Чим нема мира око нас и међу нама, значи да нисмо у миру са Христом; а пост постоји и Недеља Православља нас на то позива да се одричемо сваког зла у себи и да блокирамо сваку своју злу помисао, да блокирамо сваку своју злу, погрешну и прљаву реч, да блокирамо свако своје зло, лоше дело у односу на било кога. Нека би Господ дао да заиста будемо православни, јер јесмо православни, дат нам је тај највећи дар који постоји, али да можемо сваком рећи: Дођи и види; и да он види да је Христос међу нама, а не да кад нас види главом без обзира побегне од нас, јер међу нама је насиље, мржња, гнев и бес. Буди Господе увек са нама Ти, Један у Тројици, Отац и Син и Свети Дух, сада, свагда и у векове векова, амин.
СПЦ
Фото: ТВ Храм
