Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. фебруара 2025. године, на празник Сретења Господњег, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару
Нека је на здравље и спасење, браћо и сестре, молитва и свето Причешће. Нека Бог да да оно због чега смо саздани Његовом благодаћу буде и реализовано у нашим животу. Ево, у данашњем празнику се открива много тога, али пре свега, још једанпут, открива се и потврђује чињеница да нисмо ми, људи, створени да будемо појединачни, да будемо самци, да будемо усамљени. Онда када бирамо тај пут, ми уистину не чинимо ништа друго, него већ овде и сада окушавамо самоћу као чињеницу пакла, као чињеницу потпуног и крајњег мрака и отуђења од онога што јесмо, а то у исто време значи отуђења од сваког човека, од сваке твари, а изнад свега отуђења од Бога. Ми смо створени да смисао, пуноћу, лепоту, радост и оно што јесмо, реализујемо кроз заједницу, кроз сусрет, који није тек успутна
станица у нашем животу, него кроз сусрет као трајног стања и динамике нашег постојања.
Међутим, саздани смо тако да и у сусрету постоји поредак, постоји хијерархија, постоје степенице. Саздани смо са потребом за глађу, за заједницом и за сусретом. У том поретку по којем смо саздани, по том устројству, најпре смо саздани као иконе Божје да бисмо имали капацитет, могућност и способности да се сусретнемо са својим Прволиком, а тај Прволик јесте Господ наш Исус Христос. Зато ћемо ту глад и жеђ за сусретом као нашим постојањем, као смислом нашег живота, реализовати ако поштујемо поредак, хијерархију. Тај сусрет ћемо реализовати у свим могућим правцима онда, када баш као Праведни Симеон, чекамо деценије и столећа заједно са Њим. У Христу су та столећа скраћена, сужена и постала један трен, када чезнемо за сусретом са Прволиком својим, са Христом. У тој чежњи за тим сусретом много тога се реализује и потврђује. Пре свега, чињеница сусрета за нас постаје реалност, јер Господ се већ сусрео са нама тако што је дошао међу нас, постао један од нас и нераскидиво у загрљају, у прожимању, постајући оно што смо ми, учинио да ми заувек по Његовој благодати можемо бити оно што је Он. У том загрљају и у том сусрету светосимеоновском постајемо способни да сви други наши дарови буду дарови за сусрет са ближњим, са другим човеком, са читавом природом, са свом твари.
Дакле, да бисмо се на истински, аутентичан, нормалан и здрав начин могли сусретати, тако да сусрет буде извор нашег постојања, са свим и сваким најпре се морамо сусрести и, више од тога, поистоветити са самим Господом Христом, баш онако како нас позива и упозорава апостол Павле — да живи Христос у нама, а не ми. Када Он живи у нама, када се ми поистоветимо на тај начин са Њим, постајемо способни да се поистоветимо са сваким, без обзира ко је; да се поистоветимо са Њим као иконом Божјом, увек разликујући сваког човека од његових спотицања и странпутица или, боље рећи, сваког грешника и његовог греха.
Нека је срећан и благословен празник и опростите што сам — а није било потребно, владика Доситеј је дивно говорио о празнику -—нехотице додао још ових неколико речи. Да Бог да да и ми молитвом Светог Симеона Богопримца можемо рећи: Сад отпушташ слугу свога Господе (Лк 2, 29), јер смо се сусрели у сусрету Христовом, Он са нама и ми са Њим. Нека Господ да да се срећемо и никада да се тај сусрет као стање, као реалност и као вечно наше постојање не прекине и да у том сусрету грлимо једни друге и да знамо да само када се сусрећемо, када се грлимо, када љубављу прихватамо једни друге, можемо већ сада и овде знати да нисмо сами, да нисмо изгубљени, да нисмо у паклу, него да овде и сада предокушамо и, више од тога, живимо тајном Царства Божјег, тајном Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, коме нека је слава у векове векова, амин.
СПЦ
