Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија на светој Литургији служеној 21. септембра 2024. године, на Малу Госпојину, у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, данас славимо Рођење Пресвете Богородице које је почетак нашег спасења, јер је Она постала престо на који је могао да се усели и настани у њему Син Божји ради нашег спасења. Она је оно што смо ми као људски род могли да принесемо пред престо Божји и да Она буде наше амин на промисао Божји, на план Његов, на Његову икономију спасења, на љубав Његову у односу на нас људе, у односу на читав људски род.
Као што је и све чудесно у Њеном животу, Пресвета Богородица је чудом и дошла на овај свет, јер Њени су родитељи, праведни Јоаким и Ана, били у дубокој старости, а нису имали деце. И знамо сви да они људи који нису имали деце у старо време, а нарочито у јеврејском народу, нису били у најмању руку поштовани, јер се сматрало да је одсуство деце у њиховој брачној заједници казна Божја због неког греха, због проклетства. Зато су родитељи Пресвете Богородице били испуњени стидом и срамотом, али то није пореметило најпре њихове међусобне односе, као што сви добро знамо често бива у наше време. Када се деси да по промислу Божјем двоје који су у брачној заједници из неког само Богу знаног разлога немају деце, често они најпре покушавају свим силама својим, људским расположивим, да дођу до деце, а онда када то не уроди плодом започиње неспоразум. Трзавице се јављају у њиховој заједници, у њиховом међусобном односу и неретко се дешава да дође до прекида Богом благословене брачне заједница, онога што је Бог спојио и што људи не треба да раздвајају. Једно друго напуштају или неретко у таквим случајевима и када остану у брачној заједници остаје празнина, остаје туга и они остају неиспуњени.
Ретки су они бракови у којима по промислу Божјем, опет понављам, нема деце да се заиста и остваре као бракови, као брачне заједнице. Хвала Богу, има их. И сам сам имао прилике да такве упознам и познајем и овде пред вама исповедајући делим своје искуство. Те брачне заједнице, ти бракови су заиста свети бракови! Смисао брака који је Бог установио јесте да двоје постану једно остављајући своје родитеље. У таквим брачним заједницама, а то се опипљиво види, они заиста постају утеха свима који са њима долазе у контакт и који их познају. Али много је више бракова који припадају претходним категоријама и моделима брачних заједница уколико у њима нема деце. Да двоје постану једно – то је смисао и циљ брака. И тако је било и са Јоакимом и Аном, родитељима Пресвете Богородице. И они су најпре имали љубави међусобно, волели су једно друго љубављу коју је Господ одредио да буде љубав између мужа и жене. У томе су налазили смисао и радост, једно у другом су видели Господа, али и у исто време, поред љубави међусобне имали су љубави према Богу и истовремено веру у Бога, поверење у Бога, да је Богу све могуће. И зато, иако су били у дубокој старости, веровали су да Бог може учинити све. Зато су својом молитвом, обраћајући се Богу, молили и то да им Господ подари дете. И онда када нико није очекивао, када и закони природе не предвиђају такву чињеницу и такав догађај, Господ је због вере – чисте вере, скромног и врлинског живота, не вере као идеје да Бог постоји, него вере која је живот, вере која је жива заједница са Богом, која подразумева да њихова мисао буде мисао Божја, како каже апостол Павле у одломку који смо чули, у Посланици Филипљанима: Нека ваша мисао буде мисао Христа – Христова мисао, тако је и мисао Јоакима и Ане била мисао Божја – нарушио природне законе, правила по којима је природа устројена да живи, и учинио да жива вера Јоакима и Ане, као поверење у Бога и живот по заповестима Божјим, уроди плодом.
Бог је учинио чудо, родио је на чудесан начин Пресвету Богородицу, која је како певамо Благодатна Марија, која је Благословена међу женама, која је Храм Духа Светог и Олтар Бога Живог, која је Трпеза небеског хлеба, Кивот светиње Божје, Дрво најслађег плода, која је и Слава рода људског, Похвала жена, Источник девствености и чистоте. Све то певамо у црквеним песмама, све то је Пресвета Богородица, и више од тога! Она је Земља живих. И као што је вером и подвигом љубави Бог учинио да се роди Пречиста Дјева, тако је и живот Пресвете Богородице, од Њеног Рођења преко Њеног Увођења у храм у Јерусалиму у Њеној трећој години, преко Благовести, Уснућа у Господу и Узнесења на небо, био чудесан и сав утемељен на вери и молитви, на чистоти и подвигу Њеном, на Њеном потпуном и свецелом предавању Богу и Њеном послушању Богу. У Њеној речи: Нека ми буде по речи Твојој, по речи Господњој, изражен је читав Њен живот. У тој речи је и Њена молитва, и Њен подвиг, и Њена вера, и Њена увереност у то да у нашим животима, па и у Њеном, све бива по промислу Божјем и да само када је Њена мисао мисао Христова, мисао Сина Њеног и Бога нашег, све бива благословено и испуњено радошћу, миром, смислом, пуноћом и лепотом.
Зато, браћо и сестре, имајући пре свега Пресвету Богородицу као нашу заштитницу, као покров, као заступницу пред Богом, на нама је да се и ми својим животом, и унутрашњим, и спољашњим, и свецелим, угледамо на Њу, тј. да се потрудимо колико год је могуће, уз помоћ Божју и нашом молитвом, да и ми идемо Њеним стопама и живимо животом којим је Она живела, а то је живот вере и живот послушања Речи Божје. Нека би Господ дао да увек тако буде и да молитве Пресвете Богородице буду са свима нама, као и са читавим светом, а Сину Њеном и Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин.
СПЦ
