Када је бесан народ у Паризу, 14. јула 1789. године, напао Бастиљу, ударили су на један од сибола монархије. Злогласни затвор данас више не постоји, уништен је у налету револуционарног жара неколико месеци касније, али његово наслеђе и даље је веома живо. Широм Француске, 14. јула се обележава Дан Бастиље или ла Фêте Натионале, празник којим величају преломни тренутак Француске револуције.
Импозантна Бастиља са својих осам торњева саграђена је 1357. године како би заштитила Париз од енглеских освајача током Стогодишњег рата. Стајала је као важно утврђење источне капије града Порт Саинт-Антоине, била је окружена јарком и опремљена тамницама. Временом се намена Бастиље променила и постала је државни затвор – моћан симбол краљевских прекорачења овлашћења и сузбијања слободе говора.
У Француској, пре револуције, краљ је имао моћ да изда letter de cachet – краљевски едикт којим је своје непослушне поданике слао у затвор без суђења, датума ослобађања и права на жалбу. Многи монарси су злоупотребљавали ову моћ. Едикте су писали политичким дисидентима, ауторима порнографског садржаја, ауторима текстова који нису одговарали монархији и непристојним младим племићима који су слободним понашањем, вамбрачном децом и бројним љубавницама штетили репутацији својих племићких породица. Тако су многи затвореници Бастиље, поред ситних лопова, били управо племићи и писци попут Маркиза де Сада.
Како је време одмицало, у Бастиљи је било све мање затвореника, а њени аристократски становници су чак живели у релативном комфору. У време када је престо преузео Луј XVI, 1774. године, у Бастиљи је било 16 затвореника годишње, већином оних који су на неки начин обрукали монархију.
Луј XVI је власт преузео у сред финансијске кризе настале услед превеликих трошкова скупих вишегодишњих ратовања. И док су он и његова супруга Марија Антоанета уживали у раскошном животу, држава је била пред банкротом, а народ се борио са несташицом хране, незапосленошћу и превисоким порезима.
У Француској је у то време постојала строга хијерархија у друштвеном уређењу. Постојала су три сталежа. У време кризе, краљ је могао да сазове репрезентативну скупштину, познату као Естатес-Генерал, што је Луј XVI и урадио у мају 1789. године. Били су сазвани представници Првог (свештенство), Другог (племство) и Трећег (грађани) сталежа, како би заједно решили финансијске проблеме нације.
Већ средином јуна, услед великих неслагања, али и великој разлици у моћи Трећег у односу на прва два сталежа, народ је напустио краљеву и формирао своју скупштину. Инспирисани идејама просветитељства и подстрекнути недавном револуцијом у Америци, они су захтевали устав и могућност да законе доноси народ.
Луј је реаговао неколико недеља касније отпуштањем свог министра финансија, Жака Некера, који је подржао Трећи сталеж. Та вест стигла је до народа, као и евидентна чињеница да су почетком јула 1789. године, широм Париза, почеле да се гомилају краљевске трупе. Народ је то доживео као доказ да краљ жели да очисти Париз и Владу од свих републичких симпатизера.
Као одговор, људи су изашли на улице, а током прортеста сукобљавали су се са вјницима. Ујутро 14. јула 1789. године, хиљаде револуционара запленило је велику количину оружја из војног комплекса Хôтел дес Инвалидес, али за своје ново оружје нису имали барута. Тако се гомила од око хиљаду људи скупила и кренула на Бастиљу, одлучна да узме барут из барутане и ослободи заробљенике. Оно што револуционари тада нису знали, у том тренутку, тамо је било затворено само седам особа.
Рано поподне, гомила је упала у спољно двориште тврђаве. Затворски стражари су почели да пуцају на њих и избила је борба. Битка је трајала сатима све док гувернер Бернар-Рене Журдан де Лоне, који је надзирао затвор, није капитулирао и отворио унутрашње капије тврђаве. Револуционари су пали, ослободили заробљенике и узели барут. Убили су најмање шест затворских чувара, претукли су и изударали Лонеа до смрти, а затим ставили његову главу на јавно место, да народ види.
Око стотину људи погинуло је током пада Бастиље, а догађај се данас памти као један од најважнијих догађаја Француске револуције. Немири су се наставили и трајали су наредних десет година. Након година борби, краљ и краљица су били погубљени, а Француска је постала Република.
Зграда која је некада стајала као споменик тираније монархије постала је симбол слободе – а након неколико месеци, симболично је срушена. Цигле Бастиље су биле дистрибуиране широм Француске и света као сувенири.
Од 1880. године, Француска 14. јул слави као свој национални празник, а у Паризу се обично обележава војном парадом и ватромето. Током 13. и 14. јула, ватрогасци широм Француске отварају станице за јавност и организују целодневне плесне забаве уз обиље бесплатног шампањца.
Ове године прослава ће изостати због пандемије COVID-19, али ће Французи свој празник победе свакако обележити код својих кућа.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nationalgeographic.rs
