Ова сведочанства о души колико су истинита, толико су једноставна, колико једноставна, толико и општепозната; колико заједничка толико и општа; колико општа, толико природна; колико природна толико и божанствена. Не бих мислио да некоме може да изгледа и без животног жара, размишљање о узвишености природе, за коју се сматра да је извориште душе. Колико будеш дао учитељици, толико ћеш досудити ученици. Учитељица је природа, ученица душа. Оно него је научила, или добро изучила, дато је од Бога, наравно, учитеља саме учитељице. Оно што би душа могла да преузме од главног творца, на теби је да процениш на основу онога што се налази у теби. Спознај ону, која је учинила да осећаш, и поново размишљај о пророку у пророчанствима, у свему о пророку, у догађајима онога који гледа унапред. Дивно зна да прориче, али ако је дата од Бога човеку. Тако чудно ако је упознала онога од кога је дата. Надвладана од непријатеља, сећа се свога творца, доброте, његових начела, свога краја, и самога одласка. Тако би било чудно, ако је дата од Бога, да се иста оглашава, уколико јој је Бог дао да спозна. Али онај који није сматрао да су изласци душе те врсте прирођеног и урођеног сазнања и да је тајно повезана, рекао бих пре пошто су распрострањена мишљења у народу, употреба објављених списа,
већ и као учвршћена грешка такве врсте разговора. Сигурно је пре настала душа него реч, и пре говор него књига; осећање пре стила, пре човек сам него философ, поета. Зар треба веровати да су пре литературе и пре разглашавања ове објаве, живели људи? Нико није говорио о Богу и његовој доброти, нико о смрти, нико о подземним боговима; искао је говор, мислим; ни свако није могао постојати, чак и тада они који су оклевали, без којих не може да буде данас блаженији и мудрији, не може да буде ни разборитији, оно што је тако лако, тако упорно и тако близу, рођено на неки начин на самим уснама није постојало, пре него што су се појавили списи, и пре него што је Меркурије, мислим био рођен. Откуда почиње ред у самој књижевности, и откуда
потиче распрострањена употреба језика, она памет која је то зачела, или је језик избацио, или увек чуло? А наиме, као божанска објава, која се налази код нас или код Јевреја, у чијој дивљој маслини се налазимо, многовековним списима, не претходе у тако кратком периоду, када смо у погодно време научили да треба показати веру у те списе, иако је душа ове говоре о списима осетила, или ће бити потребно веровати у наше списе, а не у ваше, јер су били пре за проучавање душе него ваши који су помагали да се образују од претходних; иако допуштамо да је обучена од ваших, будући да се традиција протеже до првог почетка; у сваком случају би била наша дужност, колико год би узела од наших и предала, тиче се вас. Будући да је то тако, није много вероватно, да је све формирано савешћу, већ Божјом књижевношћу. Шта хоћеш, човече, да је твоја књижевност произашла из људског размишљања превела труд у заједничко коришћење?
Веруј тако својим, као и нашим коментарима и утолико више веруј божанским, више веруј због моћи саме душе судији на исти начин, као и у природи. Извади је поузданије из ових посматрања, која су истини сестра. Ако сумњаш у своје речи, ни
природа, ни Бог неће да лажу: да би се веровало и природи и Богу, веруј и у душу; да би било тако, веруј и себи. Она је постојана, онако како радиш, таквим те она чини: од чега је све, без чега се не може ни живети ни умрети; због ње Бога занемарујеш. Зашто се бојиш да постанеш хришћанин, док сам ја приступио? Зашто поштујући другог бога, призива овог? Зашто њега означава духом за проклињање, и назива демоном? Зашто на једном месту служи, а на другом се састаје са заштитником? Зашто се о умрлима суди? Зашто речи које држе хришћане не жели да гледа кад види? Зашто нам је дао ове речи, или их одузео од нас? Зашто је или поучавао, или сам учио? Имај подозрења према предвиђању у таквом сагласју неподударног говора. Узалудним послом се бавиш ако се упушташ у расправу о овим језицима, или само о грчком, за које се сматра да су блиски, сматраће се да природи одричеш целокупност. Не пада само Латинима и Аргивљанима душа са неба. Свим народима само човек је име, једна душа, различити израз, један дух, различити звук, и сваком народу властити говор, али је основа говора заједничка. Бог је свуда: демонство је свуда и ружење демона је је свуда, зазивање божанског судије је свуда, смрт свуда и сазнање смрти свуда, и сведочанство свуда. Душа свима јавља по своме праву, које нам се може променити. С правом је свака душа оптуженица и сведок, утолико је оптужена за заблуду, уколико је сведок истине. Стаће пред вратима Бога, на дан страшног суда и ништа неће моћи да каже. Бога си унапред спомињала и ниси се чувала демона, ниси желела и ономе ћеш се молити, Божји суд си тражила, не верујући, понизно молење ћеш афирмисати и нећеш одвраћати, хришћанско име си спознала и хришћане си следила.
Квинш Сеишимије Флоренс Тертулијан
Теолошки погледи 1995
