Велики пустиножитељ Дамаскин из скита Свете Ане је, копајући у својој безводној каливији, изнад каливије Пресвете Тројице, пронашао нетакнута три света тела, од којих се ширио неописив миомирис. Око првог часа према византијском рачунању времена, размишљао је да извести скит и манастир Велику Лавру о овом чудесном открићу. Док се молио за то, испред њега су се појавила три небеска човека строгог израза на лицу и рекла:
„Да смо ми, старче Дамаскине, желели да нас људи прослављају, не бисмо ни одлазили да живимо на оним гребенима, где смо, ради љубави Христове и Царства Небеског, били лишени чак и воде. Према томе, положи ове мошти на скривено место и нека тамо остану до часа свеопштег васкрсења мртвих!“
Побожни пустиножитељ је, са страхом и поштовањем учинио управо како су му и рекли. Положио их је на место које само он зна и које није познато осталим оцима овог скита.
