Мистерија чувеног Бермудског троугла деценијама је била плодно тло за распредање митова о подводним ванземаљским станицама и необјашњивим природним феноменима који просто гутају авионе и бродове. Међутим, ако бисмо поставили једноставно питање, да ли је више бродова нестало у овој зони поморског саобраћаја у односу на било коју другу, добили бисмо одговор да није.

Истраживање публикација о Бермудском троуглу

1975.године новинар Лари Куше је објавио књигу „Мистерија Бермудског троугла – Решење”. У овој књизи он се бавио истраживањем несрећама које су се десиле у зони Бермудског троугла од 1840. до 1973. године. , укључујући и публикације других аутора. Један такав аутор, који се сматра и оцем насталих легенди, Чарлс Берлиц, написао је верзију „Бермудски троугао” 1974. године. У овој књизи се први пут наговештава да се нешто чудно дешава у овом подручју. Куше је овом приликом открио да се многе публикације само понављају, без проверавања чињеница. Према његовом мишљењу, најгору критику је добио Берлиц, за ког каже: „Уколико Берлиц наводи да је брод био црвене боје, веома је извесно да је истина да је брод било које друге боје осим црвене”.

Истражујући публикације и упоређујући их, Куше је открио да неки наводно нестали бродови заправо нису ни постојали, јер о њима не постоји никакав траг. За друге, који су стварно постојали, наводи се да су нестали током страшних олуја – које су писци углавном изостављали из својих публикација.

Зона Бермудског троугла је изузетно популарна и прометна саобраћајна рута и за бродове и за авионе, с тим у вези су и веће шансе да број несрећа овде буде учесталији.

Теорије о нестанку бродова

Да је Бермудски троугао заиста опасна зона као што се сматра, постојали би докази за то. Насупрот томе, постоји листа рационалних објашњења о томе како бродови могу да нестану на одређеним деловима океана. Најпознатија таква објашњења укључују географију, хемијске и физичке појаве. Једно од њих је да дно океана релативно богато метаном који услед високог притиска може да формира микс гас-лед-талог. Уколико настане овакво подводно клизиште, штетна смеша може да оде у атмосферу и отрује пилота који управља авионом или промени густину ваздуха, па се губи могућност нормалног управљања авионом.

Познато је да овакве експлозије уништавају нафтне платформе, што би значило да могу да играју главну улогу у мистериознијим нестанцима.

Научници неће бити у могућности да чврсто заступају ове теорије без доказа у виду детаљнијих снимака окенаског дна и олупина несталих бродова и авиона. Последња мапа настала је 2014. године, и даље не садржи довољно информација о кључним географским обележјима и појединачним олупинама потопљених бродова.

 

 

nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име