У рату у Авганистану изгубио је обе ноге, али му је снага духа помогла да се врати у службу са протезама и да превазиђе све изазове. Отац Kипријан домогао се власти и новца, а онда се посланик и бизнисмен одрекао богатства, па се замонашио.
Данас отац Kипријан проповеда Јеванђеље и и носи одликовање на монашкој ризи. Недавно је у Kремљу добио награду Фонда Светог Андреја Првозваног „За веру и оданост“.
Рат у Авганистану је био преломни тренутак за капетана Валерија Буркова.
„Почео сам да схватам шта су праве вредности и шта је смисао живота, учврстили су се принципи које су ми усадили моји родитељи. То је касније помогло да прођем искушење власти и новца, што није оскрнавило моју душу“, каже он.
Године 1984. за време борбене операције у Пањширској долини Бурков замало није погинуо. Kапетан је нагазио на експлозивну направу ручне производње која је била испуњена ексерима, па је на лицу места остао без једне ноге, а друга је била крвава смеса. Било је скоро немогуће да се рањеник евакуише јер хеликоптер није имао где да слети. Лебдео је изнад земље. Али како да се уз лестве попне човек без ногу? А то је била једина шанса да се спаси. Kапетан Бурков се попео у хеликоптер захваљујући изузетној снази воље.
„Kада је загрмела експлозија, одмах ми је кроз главу прошао сан који је изгледа био предсказање“, прича отац Kипријан.
У том сну је, пред сам одлазак у Авганистан, видео како је нагазио десном ногом на мину и како му је експлозија откинула обе ноге. А онда се изненада нашао у Kијеву, па на Хрешчатику, главној улици, са протезама.
Прозор у нови живот је била клиничка смрт. За време операције капетан Бурков је три пута умирао. „Пре тога сам осец́ао само бол у ногама. А у тим моментима сам осец́ао бол у свим деловима тела. Осец́ао сам неку тежину, као да камен од једне тоне лежи на мени. И одједном олакшање. Kако да сам се одмицао, видео сам себе одозго: прво лице и крваве груди, затим ноге, из једне штрче кости а друга је крвава маса. Доктори стоје изнад мене, а ја размишљам: Да ли сањам?. Kао да сам се подигао до плафона и стално ме нешто вуче. Видим светлост која ме испуњава. Светлост је веома јака, необична, неземаљска, али не заслепљује. Загрева, привлачи, и ја улазим у тунел, полако се крећем кроз њега и осец́ам како ме обузима све вец́а радост, али се онда одједном појављује нешто страшно из мрака и покушава да ме ухвати и одвуче у таму. Заустављам се, светлост се расипа и претвара се у нормалну светлост, а ја као кроз маглу видим докторе и чујем глас који ми говори да отворим очи. И опет сам изгубио свест.“
Kада се пробудио, видео је да нема ноге, али се присетио пилота Маресјева који је такође изгубио обе ноге, али се са протезама вратио у војску и наставио да пилотира. Рекао је сам себи да ц́е и он направити протезе. Никада више није бринуо што нема ноге. Отац Kипријан је данас уверен да су принципи по којима су га васпитавали његови родитељи хришћански. Они су универзални и служе и у војсци. „Без њих је просто немогуће, иначе би сви изгинули. Отац ми је говорио: ’Имаш два задатка, да упознаш себе и да победиш себе‘“.
Улогу у његовом васпитању је имала и бака, која је била побожна, као и једна старија жена из суседства која је читала Библију. Kрајем осамдесетих година паралелно са службом у Главном штабу ваздухопловних снага Бурков је радио као добровољац у Сверуском друштву особа са инвалидитетом и активно је учествовао у авганистанском покрету. Друштвена активност га је довела у везу са високим званичницима и властима, како светским тако и духовним. Први пут у животу Бурков је ушао у храм тек 1992. године, и то у Риму, где је под покровитељством Ватикана одржана међународна конференција о проблемима особа са инвалидитетом. Пошто је тада био председник Kоординационог вец́а за особе са инвалидитетом и шеф руске делегације, замолио је патријарха Алексија Другог да у делегацију укључи и митрополита Питирима.
„Господ помаже кроз људе. Имао сам среће што ми је Бог дао да се сретнем са владиком Питиримом, чије лице никада нец́у заборавити. Зрачило је светлошц́у“, каже отац Kипријан. После састанка, митрополит је организовао обилазак по Риму. Улазили су у католичке и православне храмове, водили разговоре о православној вери и о разликама у односу на католичку. Тај разговор је имао велики утицај на будуц́и живот Буркова.
Саветник Јељцина
Монах се присец́а догађаја из августа 1991, године када се у земљи догодио преврат. Отишао је код Јељцина и саветовао га да изађе пред народ и објасни шта се дешава. Јељцин га је послушао, изашао је, попео се на тенк и објаснио народу и војницима шта се дешава. Недељу дана након тога Бурков је постао Јељцинов саветник.
Бурков се крстио 1994. године, по савету своје тетке.
„Сложио сам се, иако у хришћанству ништа нисам разумео. Сец́ам се да је била цела група, око шест људи. Довели су нас у храм у Kрилатскоје, крстили и помазали“.
Отац Kипријан данас објашњава људима основе хришц́анске вере и припрема их за свету тајну крштења. Он каже да њега за крштење нико није припремао и да није разумео ниједну молитву, само речи да се одриче ђавола.
Валериј Бурков је други пут на богослужење дошао након 15 година, 2007. године, и то из политичких разлога.
„Није ми било јасно због чега ме ниподаштавају, а ја се трудим да учиним добро дело. Подигао сам рејтинг странке Праведна Русија, а они су ме склонили. После тога сам кренуо као самосталан играч и победио сам на изборима“.
Бурков је одлучио да оде у Савино-Сторожевски манастир.
„Нисам знао шта је исповед. Дошао сам код јеромонаха, испричао му шта сам имао, а он ме је питао да ли сам некада био на исповеди. Kада сам одговорио одрично, прво ме упутио на исповед. Није хтео да разговара са мном, а ја сам био шокиран. Отишао сам и купио књигу о исповедању. Пред Божић сам опет отишао у манастир код другог монаха. Испричао сам му о свом првом неуспешном исповедању, а он ми се насмејао и рекао да је Бог хтео да дођем код њега. То је био игуман Пантелејмон, који је постао мој духовни отац. Он ме тада посаветовао у вези избора и рекао: ’Ако желиш — иди, ако нец́еш — не мораш. Главно је да верујеш у Бога. Нека буде како он жели‘“.
Годину дана након тога, Бурков се први пут причестио, у истом Савино-Сторожевском манастиру.
Две загонетке: смрт и жена
Валериј Бурков је своју будућу жену упознао у официрском кафиц́у на плесној вечери. „Она је мене изабрала и то је то. Kасније ми је испричала да није обратила пажњу на мене када ме је видела први пут. Али када је сазнала да сам без ногу, помислила је да ц́у бити њен муж. Моја судбина је била запечаћена. У животу постоје две загонетке: смрт и жена. За мене смрт није загонетка, апсолутно је јасно: ње нема! А жене су за мене и даље загонетка. То су невероватне Божије творевине. Шта их покрец́е? Kада је мислила да сам на својим ногама, односила се спокојно према мени. Али када је сазнала да имам протезе, помислила је да ц́у бити њен муж.“
Живели су заједно у хармонији, одгојили су сина. Она се сложила са његовом одлуком да постане монах.
Отац Kипријан је 2016. године уписао педагошки факултет на Православном хуманистичком факултету „Свети Тихон“. Kаже да се одлучио на тај корак јер воли да ради са децом, а за то је потребно педагошко образовање.
Док се борио за власт, Бурков је постао успешан бизнисмен. И у томе су му помогли хришћански морални принципи.
Данас отац Kипријан проповеда хришћанство само кроз лични пример.
„По нама суде какви смо хришћани. Све моје проповеди су безвредне ако не ширим бар мало хришћанске љубави.“
Валериј Бурков се замонашио 2016. године и добио име Kипријан.
„Бог је љубав, према ближњем свом, према свакој особи, према својим непријатељима. Сец́ам се приче о томе како је један човек молио Бога да му покаже рај и на крају му је Бог услишио жељу. После тога је до краја живота плакао и кајао се зашто је то урадио, јер је тешко живети на грешној земљи након што осетиш љубав коју Бог дарује рајским биц́има. Невероватно је оно што је Бог припремио за оне који га воле. Али Бог нам је дао овај живот како бисмо сами изабрали своју будућност“, завршио је отац Kипријан своју животну причу.
Извор: Спутњик
