Пасха (Ускрс) долази са великом силом радости у хришћански свет. Христос васкрсе из мртвих и радују се срца наша. Та радост почиње да јењава како дани пролазе. Наши животи се враћају на свакодневне задатке. После 40 дана, Црква обележава празник Вазнесења Господњег, коме често присуствује само шачица верника (Рим је мање-више померио Вазнесење на недељу да би им било лакше и било их више).
Нека узбуђења се враћају са празником Педесетнице, 50 дана након Васкрса, који згодно пада у недељу, што олакшава његово обележавање у свету презаузетом да би га приметио. Међутим, у свему томе је изгубљен подтекст (можда и главни смисао).
То је литургијска пракса која у православљу почиње неколико недеља пре Великог поста. То је фронтални напад на Пакао. Традиционални назив за ове службе је „Душне суботе“.
То су служења Божанствене Литургије суботом ујутру која се приносе за душе упокојених. Већина субота у Великом посту их има. Оне су прикладан увод за Страсну недељу и Пасху. На Васкрс, сам Христос „смрћу гази и онима који су у гробовима живот дарује“. То је Велика и света Субота – права и Велика душна Субота.
То је главна тема самог Васкрса.
Зачудо, Христово васкрсење није толико о Христу колико о Христовом деловању. Многи савремени хришћани третирају Васкрс (Ускрс) као да је то прослава Исусовог личног повратка након трагичне смрти.
Православље гледа на Христову Страсну седмицу, Распеће, Силазак у Ад и Васкрсење као један бескрајни, непрекидни напад на Пакао.
Ово је велика мистерија Васкрса – уништење смрти и Пакла.
Смрт је „последњи непријатељ“. Они који ово забораве су као војници који су заборавили сврху рата у којем се боре. На тај начин борба чини значајан део литургијског напора Цркве.
Смелост треће молитве је прилично упадљива (ово је њен први део):
Свештеник: Христе Боже наш, Пролеће вечно, животворна, просветљујућа, стваралачка Сило, сувечна Оцу, Који си најизврсније испунио читав домострој спасења човечанства и растргао нераскидиве везе смрти, раскомадај окове Пакла и згази мноштво злих духова приносећи Себе на жртву непорочну и приносећи нам пречисто, неокаљано и безгрешно Тело Твоје, Које нам је овим страшним, недокучивим богослужењем подарило живот вечни; О Ти који си сишао у Ад и срушио вечне решетке откривајући успон онима који су били у доњем пребивалишту; Који си привлачношћу божанске мудрости намамио аждају, главу суптилног зла и силом Својом безграничном свезао га у бездани пакао, у огањ неугасив и таму крајњу. О Премудрости Очева, Ти велико Име Који се јављаш као велики Помоћник онима који су у невољи; блистава Светлост онима који седе у тами и сенци смрти; Ти си Господ вечне славе, љубљени Син Оца Вишњега, вечна Светлост од вечне Светлости, Ти Сунце правде! …Који се и на овом свесавршеном и спасоносном празнику удостојаваш да примиш приносе и молбе за свезане у Аду и дајеш нам велику наду да ће од Тебе бити упокојенима послат покој и утеха од туге која везује их.
Молим вас да ми опростите на уређивању веома дугачке молитве и хвала ти на њој, Свети Василије.
Сећам се када сам први пут узнео ову молитву у свом свештенству. Пред собом сам имао примерак, али га нисам прочитао пре службе, нити сам га икада чуо. Дрхтао сам док сам произносио речи запањен њиховом смелошћу. Никада нисам чуо такву смелост пред Престолом Божијим у зидинама саме Цркве.
То је такође подсећање на слабост и немоћ правне слике спасења. Правно гледиште захтева од Бога да Он буде принудни извршилац над Паклом. На такву молитву Он је могао само да одговори: „Не могу тако нешто да услишим Правде своје ради !“
Сам силазак Христов у Ад показује Божју жељу за нашим спасењем. А молитвене слике овде откривају Божју снагу: Који сиђе у Ад, и сруши вечне решетке, откривајући успон онима који су били у доњем пребивалишту; Који си привлачношћу божанске мудрости намамио аждају, главу суптилног зла и силом Својом безграничном свезао га у бездани пакао, у огањ неугасив и таму крајњу.
У суботу пред Педесетницу, неких 49 дана после Васкрса, Црква нуди последњу у циклусу Душних субота.
И на саму Педесетницу, али сада на коленима, смело иде тамо где је само Христос ишао у победи.
Као што је објављено у васкршњој беседи Светог Јована Златоустог: Христос васкрсе! И ниједан од мртвих не остаје у гробу, јер Христос, васкрснувши из мртвих, постаде првина уснулих.
Проширићу ово размишљање на практичне тренутке који ће нас све дочекати у наредним данима и недељама.
Суочени са непријатељем (било самопроглашеним или само замишљеним) искушење је да се придружите борби. Расправа почиње, било озбиљно или само у вашој глави. Дан почиње да измиче док тама огорчености и остаци нерешеног сукоба остају. Ушли сте у Пакао, знали ви то или не. Ушли сте на место које би радо претворило нашу планету у тињајући месечев пејзаж.
Сада је време за молитву. Христов силазак у Пакао означава промену за нас. Хад није место нашег страха, већ место које треба нас да се плаши.
И тако се молимо.
Бука у нашим главама је искушење, слаб напор који сугерише моћ Хада. То је, међутим, моћ која је сломљена и која се може погазити.
Можемо да волимо.
Као што волимо, можемо се молити.
Док се молимо, Хад дрхти док његове решетке не падну и мртви не устану.
Боже дај нам благодат.
Отац Стивен Фримен
blogs.ancientfaith.com/
Превела редакција Чудо
