Можете ли замислити љутитог Бога? О, колико сам пута ово прочитао у вашим писмима и чуо у разговорима: „можда сам сагрешио па се Бог наљутио и не жели више да ме чује“. То је јерес! Важно је запамтити ово: у тешким тренуцима када, држећи свој ум у аду – не као Силуан – ми не знамо, немамо такво искуство – али када имам осећај кривице, када почнем да осећам свој грех нема потребе да бежим у машту или да се кријем као Адам у жбуњу, или да чиним нешто такво.
Овде се ради о прихватању онога ко сам ја, без обзира колико сам ружан, или колико сам лош. Јер због онога што заправо јесам – грешник, Бог ме извлачи из те грешности. С једне стране, Он као свемоћан може ме извући са било ког места, не постоје границе Божје моћи, с друге стране, Његова љубав је непобедива и никаква грешност је не може надвладати. Парадоксално, што сам грешнији, то се љубав Божије свемоћи или свемоћи Божије љубави показује јачом, јер ме Он чупа из тог стања, оним што моја грешност приноси Богу, да тако кажем. И хоћу да кажем, ако погледате љубав Божију, да ли је могуће да човек пропадне?
Пропаст је ‘немогућа’, јер је Бог свемоћан и Његова љубав се не може победити ничим, без обзира какав грех сам починио. Зашто се онда говори о пропасти? У питању је људска слобода. Попут анђела, неки од њих падоше, а други остадоше уз Бога. Слобода је вероватно кључна у односу са Богом и сличности са Богом. Кад би ме Бог силом спасио, не бих могао бити бог, јер сам био присиљен. Реч је о мојој слободи, о томе да могу да кажем не Божијој свемоћи и љубави и да пропаднем. А ово је, у негативном смислу, мера човекове слободе и Божије љубави у којој је Он учинио човека сличним Богу. Иста слобода ме може, упркос свему, одвести у пропаст и смрт. Наравно, ту слободу ми је Бог дао да се, упркос свему, спасем. Само Бог зна како да нас спасе јер нас воли.
Превод редакција Чудо
otelders.org/theology-and-spirituality
