Пре свега, треба да предњачи духовни пост. Њега можемо много строже да држимо јер он не зависи толико од спољних околности као материјални. тј. телесни пост. Наши монашки постови су понедељак, среда и петак. Да бисте духовно постили, морате се телесно припремити. Просто речено, морате уносити пуну порцију у организам. Ако бих, рецимо ја, зато што закон налаже, наставио да држим пост, ја бих, после извесног времена толико физички оронуо да не бих могао више да обављам своју виноградарску дужност, нити, пак, да се духовно опашем. Дошао бих у стање које ме чини неспособним за своје обавезе обе врсте. Зато се спољни, телесни пост подешава по расуђивању пре свега, а не по закону. Друго, моја потреба за постом је већа у односу на моје слабости моралне природе. Човек мора да нађе начин и пут како да то усклади.
Монасима почетницима се дешава да верују да постом сами себе најбоље доказују да врше подвиг, јер је то нешто опипљиво. Запну у посту до изнемоглости. Онда се раслабе до те мере да их онда ђаво збуњује тиме што не могу да обаве своје дужности.Ј а говорим да треба узети хране довољно да се човек осети сит, јак и здрав. Али, ако се осете побуне у телу, треба их обуздати метанијом. Помоћу метанија се више постиже, него постом. Метанија је акт смиривања који ђаво не подноси. Ђаво ће помоћи да се испостиш до изнемоглости, али ако направиш метанију, од ње он бежи.
