Гле на рукама сам нацртао зидине Твоје, и преда мном си увек… (Иса. 49. 16)
Свет је тваран. То значи: свет је постао из — ничега. То значи да света није било пре него што је постао и изникао. Постао је и изникао заједно са временом. Јер, ни времена није било када није било света. Јер, „време се броји од саздања неба и земље, како је говорио преподобни Максим Исповедник(. Само свет постоји у времену — у смењивању, напредовању, дељењу. Без света нема ни времена. И јављање света јесте почетак времена. Тај почетак, по разјашњењу светог Василија Великог, још није ни време, ни делић времена, као што почетак пута још није сам пут. Он је прост и несложен. Времена није било — и одједном и изненада оно је започело. Творевина ниче, долази у биће, прелази „из небића у биће“. Почиње да бива. По изразу светог Григорија Ниског, „сама ипостас твари је започета променом“, „сам прелаз из небића у биће јесте неко кретање и промена непостојећег у постојање, што је остварено по божанственом произвољењу“. То прво ницање и почетак промене и трајања, тај „прелаз“ из ништавила у постојање — неухватљив је за мисао. Али може да постане схватљив и да се представи на основу онога што му је супротно. Ми увек време бројимо у обрнутом смеру, од садашњице, из дубине времена, и враћамо се уназад по временском реду, те само накнадно ми себи умом представљамо читав бројчани редослед. Ходећи уназад, ка прошлости, ми се на једној одређеној карици (која се може избројати и броји се из средине реда) заустављамо са разговетном осведоченошћу да смо дужни да се зауставимо. Поимање почетка времена и јесте тај захтев за заустављањем, та сметња да се непрестано враћамо у прошлост. При томе је неважно да ли ми можемо да израчунамо тај период у вековима и данима. Међутим, сама немогућност за тако нешто (бескрајно враћање у прошлост) остаје у пуној снази. У временском редоследу се безусловно постулира први члан испред кога не постоји претходни; пре њега нема никаквих карика, никаквих тренутака времена, јер нема никакве смене: нема самог редоследа. Времену не претходи време него недељива „висина увек присутне вечности“, celsitudo semper preasentis aterinitatis , како се изражавао блажени Августин. Но, биће када времена више неће бити (Отк. 10, 6). Прекинуће се смена времена и, као што објашњава Дамаскин: „време се по васкрсењу већ више неће бројати данима и ноћима, и тада ће бити само један невечерњи дан“.
Временски редослед ће се покидати и он ће имати свој последњи члан. Међутим, тај крај и прекид временског смењивања неће значити укидање и онога што је са временом започело, што је у времену постaло и настало — то неће значити повратак или пад у небиће. Времена неће бити али ће се творевина очувати. Створени свет може да постоји и ван времена. Творевина је настала, али неће нестати. Време је неки линијски одрезак са почетком и крајем. Због тога се оно и не може мерити са вечношћу.
Време има свој почетак, а у вечности нема нити смене нити почетка. Ни свевременост се не поклапа са вечношћу. Пуноћа времена (omne tempus) још не значи: увек (semper), како је приметио блажени Августин. Бесконачност или недовршеност не подразумева обавезно и беспочетност. Твар је могуће упоредити са геометријском свезом зракова или полуправих које се из једног почетка или радијуса пружају у бесконачност. Једном изведен из ништавила и небића у стваралачком: „нека буде! “, свет има непроменљиву и коначну заснованост и потпору свога бића. „Творачка реч је као адамантски мост на коме је постављена и на коме стоји творевина, под безданом Божје бесконачности и над безданом сопственог ништавила“, говорио је митрополит Филарет. „Јер, Слово Божије не треба замишљати сличним изговореној речи људској која, изашавши из уста, истог часа нестаје и ишчезава у ваздуху. У Богу нема ничега што престаје, ничег што ишчезава: Његова реч исходи али не пролази: Реч Господња остаје вавек“ (1 Пт. 1, 25)(9). Бог је све створио да постоји (Прем. 1, 14), и то створио је не за (једно одређено) време, него за свагда; својом стваралачком речју привео је творевину у биће. Јер, утврдио је васељену да се не помери (Пс. 92, 1).
Свет постоји. Међутим, он је почео да постоји. То значи: света је мого и да не буде. У томе што свет постоји нема никакве нужности. Тварно постојање није самодовољно и самобитно. У самом тварном свету нема ни основе ни потпоре за ницање и биће. Самим својим постојањем творевина сведочи и говори о својој створености, о својој призводљивости и произведености. Говорећи речима блаженог Августина, (твар) „виче о томе да је саздана, виче да сама себе није саздала: због тога постојим што сам створена; није ме било док нисам постала и нисам могла да произађем из себе саме“… Самим својим постојањем твар упућује ван својих граница. Узрок и основа света је изван света. Биће света је могуће само на основу вансветске воље свеблагог и свемогућег Бога, који непостојеће зове као постојеће (Рим. 4,17). Међутим, на неочекиван начин, управо на тварности и створености корени се постојаност и супстанцијалност света. Јер, происхођење из ничега одређује другоприродност или „другост суштине“ света у односу на Бога. Мало је и нетачно рећи да се ствари стварају и постављају ван Бога. И то само „ изван “ смешта се једино у оквиру створености, те стварање „ни из чега“ и јесте полагање неког „изван“, иолашње„дру1о1а“ — напоредо са Богом. Наравно, не у смислу било каквог ограничавања божанствене пуноће, — него у том смислу што упоредо са Богом ниче дру1а, Њему иносушна „суштина“ или природа, као од Њега различити и у извесној мери самостални и самоделатни субјект. Оно чега није било: то ниче и постаје. У стварању се полаже и саздава савршено нова, ван божанствена стварност. У томе се и састоји дивно и непостижно чудо стварања што ниче нешто „друго“, што постоје капље твари другачије природе, напоредо са „безмерним и безграничним океаном постојања“, како се о Богу изражава свети Григорије Богослов. Постоји бесконачно растојање између Бога и творевине, и то растојање природа. Све је удаљено
од Бога, и размакнуто је не местом него природом, по изразу Дамаскина. Исто растојање се никада не укида, него само као да се прикрива безмерном љубављу Божјом. Као што је говорио блажени Августин: у твари „нема ничег што се односи према Тројици осим тога што је Тројица саздала“ — И на крајњим висинама молитвеног усхићења и зближења увек остаје непремостив руб, увек се примећује и открива шта двојственост Бога и Творевине. „Он је бог, а она није Бог“, говорио је преподобни Макарије Египатски о души.„Он је Господ, а она слушкиња; Он је Творац, а она твар; Он — Саздатељ, а она саздање; и нема ничег заједничког између Његове и њене природе“. Свако пресуштавствљење тварне природе у божанску исто је тако немогуће као што је немогућа и промена Бога у твар. И било какво „мешање“ или „сливање“ природа се искључује. У једној Ипостаси једном Лицу Христа Богочовека, при свој пуноћи узајамног прожимања, две природе остају у неизмењеној и непроменљивој различитости: „сједињењем није ни у ком случају (дошло) до укидања разлика двеју природа, него се, напротив, својство сваке природе очувало“; неодређен израз: „из двеју природа“ халкидонски оци замењују тврдим и јасним: „у двема природама“; исповедањем двојне и двојаке јед носушности Богочовека они успостављају непоколебљиво и неоспорно мерило и правило вере. Реално биће тварне човечије природе, као друге и другачије, изван Бога и напоредо са Њим, јесте неопходна претпоставка за то да се оваплоћење оствари без било какве промене или претварања божанске природе. Оно створено је ван Бога али се сједињује са Њим. Оци IV века су пре свега, подстакнути аријанском смутњом, јасно и разговетно одредили појам твари истичући иноприродност твари Творцу, за разлику од „једносушности“ при рађању, — и поставили су то у везу са зависношћу стварања од воље и хтења. Све створено, писао је свети Атанасије Велики, „нимало по суштини није подобно своме Творцу, него је изван Њега“, па стога може и да не постоји. Творевина „долази у биће будући
састављена изван“, и нема никакво! сродства између онога што ниче ни из чега и Творца који јесте, и који приводи (твар) из непостојања у биће. Стваран у претходи хтење и произвољење. Стварање је делатност воље и стога се оштро разликују од божанског рођења као акта природе. Слично разликовање спроводи свети Кирил
Александријски. Рођење се врши „из суштине“ и „по природи“.
Стварање, пак, јесте дејство и не врши се из суштине, те је твар инородна Творцу. Заокружујући отачко размишљање преподобни Јован Дамаскин даје оваква опредељења: „Рођење се састоји у томе што из суштине Оно1а који рађа произлази оно што се рађа, и подобно му је по суштини; стварање, пак и саздање је изван и не из суштине Творца и Саздатеља и потпуно је различито (по природи) “ Рођење се врши по „ природној сили рађања“, а стварање је акта хтења и воље — Створеност одређује потпуну несличност твари Творцу, (затим) иносушност и стога — самосталност и супстанцијалност. Творевина није појава него „суштина“. Стварност и супстанцијалност тварне природе се показује и открива пре свега у тварној слободи. Слобода се не исцрпљује могућношћу избора него је претпоставља и од ње започиње. Тварна слобода се изражава пре свега у реалној могућности два пута: ка Богу и од Бога. Та двојственост путева није просто формална или логичка могућност, него једна реална могућност, везана са присутношћу сила и способности не само за избор него и за прохођење оба пута. Слобода у себе укључује не само могућност него и неопходност избора, самоделатну решеност и одлучност изабрања. Без те самоделатности у ствари ништа не бива. По изразу светог Григорија Богослова, Бог је озаконио човеково самовлашће, „удостојио је човека слободе како би добро не мање припадало ономе који га изабира, од онога који је посејао његово семе“. Творевина је дужна да сопственим трудом и подвигом узиђе ка Богу и сједини се са Њим. И премда пут сједињења захтева и претпоставља одговарајуће и сусрећуће кретање божанственемилости, ипаксетименеумањујестварност „древног закона човекове слободе“, како се изражавао још свети Иринеј. Творевини није препречен пут разједињења, пут погибли и смрти. И не постоји насиље благодати. Творевина може и у могућности је да погуби себе, способна је, да тако кажемо, на метафизичко самоубиство. По исконском и коначном призвању творевина је назначена за сједињење са Богом, за причешће и општење у Његовом животу.
Додуше, то није обавезујућа неопходност тварне природе. Свакако, ван Бога за твар нема живота. Међутим, како се успешно изразио блажени Августин, код творевине се биће и живот не поклапају. Због тога је и могућпостојањe у смрти. Свакако, творевина може у потпуности себе да оствари и утврди једино кроз превладавање своје затворености, једино у Богу. Међутим, и не остварујући своје призвање, и чак супротстављајући му се (чиме она троши и губи саму себе), творевина ипак не престаје да јесте и да постоји. За њу је откривена могућност метафизичког самоубиства, али моћ за самоукидање није јој дана. Творевина је неуништива — и то не само творевина која се утврдила у Богу као у источнику истинског бића и вечног живота, него и творевина која се определила против Бога.
Пролази обличје овога света(\ Кор. 7,31)и проћи ће. Али неће проћи сам свет. Јер, он је саздан „да буде“. Променљиви су, пролазни су и мењају се његова својства и особине, али су непроменљиви његови „састојци“. И пре свега је непроменљив „мали свет“, човек, и непроменљиве су људске ипостаси које су творачким Божјим произвољењем обележене и изведене из небића. Додуше, пут противљења и одступништва је пут непостојања и погибли. Међутим, он не води ка не-бићу, него ка смрти. А смрт није крај постојања него раздвајање, раздвајање душе и тела, раздвајање твари са Богом. Наравно, зло „нема суштине. Зло је несупстанцијално , по изразу Дамаскина. Зло има одречни и лишавајући карактер, оно је одсуство и лишеност благо бића. И заједно са тим, „оно у самом небићу има своје биће“ — , како се изражавао свети Григорије Ниски. Корен и садржај зла је у обмани и заблуди. По успелом изразу једног немачког богослова, зло је„ баснословна лаж“. Оно је нека измишљотина, али измишљотина која је испуњена неком загонетном енергијом и силом. Зло је делатно у свету и у тој делатности је стварно. Зло уводи у свет нове особине и као да додаје богозданој стварности нешто што Бог није изволео и што није саздао (премда је допустио). И та новина, која у извесном смислу „не постоји“, на загонетан начин је ипак стварна и снажна. Бо1 није створио смрт (Прем. 1 ,13), па ипак је твар потчињена (прождрљивој) смрти, робовању пропадљивости (Рим. 8, 21). Кроз грех је смрт ушла у свет (Рим. 5, 12), и грех, сам будући тобоже стваралачка новина у свету и слободни пород тварне воље и „човековог домишљања“, исто тако тобоже ствара смрт и као д а успоставља за твар нови закон посто ј ања, неки против-закон.
У извесном смислу је зло неискорењиво. Ипак, зло ми зазвана коначна погибао у вечној муци, у васкрсењу суда, није равнозначна потпуном уништењу и пуном укидању бића: таква против творачка моћ која савршено изравњава стваралачку вољу Божју, злу се не може признати. Опустошујући биће, зло га не укида. И тако, једна таква опустошена, изопачена, лажљива и лажна стварност тајанствено се прима у вечност, премда у мукама неугасивог огња. Вечност мука које очекују синове погибли, са особитом оштрином и жестином сведочи о стварности твари као другој и ванбожанственој природи. Јер, она је изазвана упорним, мада слободним противљењем, самоутврђењем у злу. Тако — и у настајању и у распадању, и у светости и у погибли, и у послушању и у непослушности творевина пројављује и осведочава своју стварност као слободног носиоца божанствених опредељења.
Идеја творевине је страна „природном“ сазнању. Њу није познавала античка, јелинска мисао. Њу је заборавила и нова философија. Дана у Библији, она се открива и спознаје у црквеном опиту. У идеји творевине се смешта и мотив непроменљиве, непролазне стварности света као слободног и делатног субјекта (или тачније, као укупности узајамно делатних субјеката) и мотив његове свеобухватнен несамобитности, потпунеузрокованости другим, неприродним начелом. Стога се одмах искључује и могућност беспочетности света, неопходности његовог постојања и могућност његове коначности.
Творевина није нити самопостојеће биће, нити пролазно бивање није ни вечна„ суштина“ нити прозрачна „појава“. У тварности се открива велико чудо. То, што је могло да не буде, што нема неотклоњивих узрока и основа — то јесте. У томе је загонетка и „безумље“ за „природну“ мисао. У њој се рађа саблазан да се разводни и отупи идеја творевине, да се она замени прозрачнијим појмовима. Само из супротног се разјашњава тајна творевине, кроз искључење и забрану свих увијених претпоставки и досетки.
Теолошки погледи
