На темељу историјских извештаја може се закључити да је у раној Цркви средином 2.в.хр. ере установљен кратак пост пред Васкрс. Од тада до данас Велики или Васкршњи пост је прошао дуг и компликован развој, како у свом трајању тако и у богослужбеном обрасцу. Једна ствар, ипак, остала је иста – пост почиње опроштењем које се тражи (покајањем) и које се даје (милошћу). Управо зато Васкршњем посту претходи недеља опраштања чији је врхунац опросно вечерње богослужење којим Велики пост и почиње.
„Најзад долази последњи дан (пре поста – прим.ур) који се обично зове Недеља праштања, али треба напоменути још један литургички назив: Истеривање Адама из рајског блаженства“. Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за рај, за богопознање и за заједницу са Богом. Греј је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је – изгнанство. Христос, Спаситељ света отвара врата рајасвакоме ко Га следи, а црква, дочаравајући лепоту Цаства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку поста, ми смо као Адам (истеран из раја и ожалошћен-прим.ур)…
Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице „овога света“. Штиво из Јеванђеља ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост – који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нечем нормалном и да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом… Други услов је праштање. „Ако опростите људима њихове преступе, ваш Отац небески ће и вама опростити“. Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединство, солидарности и љубави. Опростити – значи ставити између себе и свога „непријатеља“ блажено праштање самога Бога. Опростити – значи одбацити безнадежно међусобно „умртвљавање“ људских односа и препуштање Христу да их реши. Опраштање је „пробијање“ Царства Божијег у овај грешни и пали свет.
У ствари, Велики пост почиње вечерњем те недеље. Ово је јединствена служба, тако дубока и дивна… Нема ничег што би боље откривало тананост великог поста у православној Цркви. Нигде није боље извршен апел цркве на човека…
Овога дана велики прокимен (стихови који се певају на богослужењу – прим.ур) објављује почетак Великог Поста.
„Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице
Чуј ме одмах.
Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице
Чуј ме одмах.“
Пет пута понављамо прокимен. И Пост је ту. Светле одежде (свештеника – прим. Ур) су одложене. Светла су погашена. Свештеник чита молбе из вечерње јектеније, а хор одговара „у посном тону“. Први пут се чита молитва св. Јефрема и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. Али док они обављају овај ритуал помирења, док је Велики пост објављен изливима љубави, јединства и братства, хор пева Пасхалне стихире. Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост васкрса, светлост Царства Божијег.“
Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана
