Потврда материјалне стварности, поступак узимања света и његовог уздизања до природног циља који је «слава» и пројава Бога има превасходно место у Предању Православне Цркве.
Какво би могло да буде значење индивидуалног спасења платонске «душе», одвојене од спасења света и његове лепоте, личне посебности тела и творевине?
Да би спасење човека било стварно, његово тело, такође, мора да буде ослобођено – као и читава творeвина – од стењања и уздисања (Рм 8, 22) због потчињености простору, времену, пропадљивости и смрти.
«Нећу престати да поштујем твар којом је дошло моје спасење», пише Св. Јован Дамаскин.
Спасење човека је постало стварност када је Бог узео материју, када је «иловача села на престо Божији».
А литургијска употреба материје у Евхаристији пројављује управо ово учествовање у спасењу, јединство створеног и нествореног, космичку литургију Речи.
У Православној Литургији, учесник у њој потпуно учествује, умом и чулима, душом и телом у пројави општег спасења и Царства Божијег.
Почевши од византијског стила градње цркава па преко иконографије, украшавања цркве, царских одежди свештенства, драматичне структуре Литургије, појања химни и литургијске музике у Евхаристији налазимо синтезу свих могућности чула и ума.
И све то служи пројави личне лепоте унутрашњег начела творевине, света преображеног личну посебност евхаристијског одговора на «луду љубав» Божију према Његовој творевини.
Евахаристијска Литургија има своју сопствену естетику која извире из исте онтологије црквене истине и етоса.
Она нема ништа са конвенционалном естетиком или хармоничним пропорцијама, са категоријама лепоте или ружноће, симетрије или асиметрије, нити са самовољним индивидуалним замислима које имају за циљ да импресионирају или да се наметну.
Циљ Православне црквене уметности није да очара чула и ум, већ да им открије истину и унутрашње начело, или «логос» (смисао, циљ ствари): личну димензију твари, њену способност да пројави лично деловање Бога Речи (Логоса), да дâ тело Њему који је без тела и да садржава Њега који је несадржив (необухватив, несместив).
Касније ћемо се вратити на етос изражен у Православној уметности – на напор да се истраже могућности материје да говори и пројави истину о стварном постојању и животу.
Усредсредимо се овде на чињеницу да Евхаристија, уз помоћ свих врста уметности, била то архитектура, сликање, декорација, поезија, драма или музика, води ка одрицању од индивидуалног естетстког ужитка, индивидуалног емотивног одушевљења.
То је уметност која верујућег води очишћењу његових чула, а очишћење овде значи преображај индивидуалних способности у личне способности.
Она га води ка љубећем самонадилажењу и личној заједници.
То је обележје Православног богослужења: оно уистину остаје крштењско, стварно погружење до елемената света и израњање у истинити живот – не само шкропљење узвишеним идејама и моралним узорима.
«Тако је болно немогуће схватити Бога чулима», пита савремени Европљанин, типични представник незаинтересованости наших дана.
Могло би се рећи да је православно богослужење директан одговор на нарочити савремени захтев за неспосредношћу, за искуственим познањем Бога, с ону страну апстрактних интелектуалних схема или антропоцентричних сентименталних усхићења.
У Православној Евхаристии ништа није теорија, независно учење или апстрактна примедба: све је дело, опипљиво искуство и потпуно, телесно учествовање.
Присетимо се проскомидије, дела Литургије који је везан за припрему пречасних дарова.
То је пројава истине спасења кроз конкретно литургијско дело које понавља догађај божанске икономије на опипљив начин. Хлеб је прободен копљем, а вино и вода се изливају као «крв и вода»: то је живот Цркве, ипостас нове Еве («Живот»), који се излива из прободеног ребра «новог Адама уснулог на крсту».
Звезда стоји «над местом где је било дете», Јагње се «води на заклање», а свети покров, као небо – означавајући присуство Оца – покрива читав догађај икономије.
Догађаји су оживљени без рационалистичког поштовања хронолошког следа.
Распеће Христово и Његово рођење, Васкрсење и Вазнесење и читава «велика тајна побожности» јесу стварна, опипљива дела која су сва присутна у преображеном времену Цркве.
Она у њима узима потпуно, искуствено учешће са дечијом слободом живи истину непосредно без тиранског првенства ума.
Она показује запањујућу мудрост срца како би представила све ове догађаје на причасан начин, сваки пут пројављујући њихову садашњу истину.
Почевши од проскомидије, читава Божанска Литургија, као мистагошко дело, доводи у живот учитељски рад Христов, Његову личност, Његово Васкрсење и просветљење човечанства.
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
