Оно што можемо назвати „мудар поступак” произлази из претходног „мудрог промишљања”

Како ће неко одлучити да реагује у некој важној ситуацији зависи првенствено од тога како је доживљава, то јест разуме и оцењује. Оно што можемо назвати „мудар поступак” произлази из претходног „мудрог промишљања”.

Mудри се разликују од оних других управо по „ширини” и „дубини” слике коју имају о датој ситуацији или проблему. Када кажемо „ширина” мислимо на то да сагледавају ситуацију или проблем узимајући у обзир много више елемената, шири контекст, него што то чине други. Када кажемо „дубина” то значи да покушавају да сагледају последице сопствених поступака по себе и друге. Поред могућих краткорочних последица, они покушавају да предвиде и оне које су временски удаљеније. То је као када шахиста размишља пет потеза унапред. Овакво „шире и дубље” сагледавање ситуације или проблема им помаже да боље оцене који поступци би имали негативне последице, а који би били корисни.

Грешка прецењене важности

Ако је мудрост повезана са „ширином и дубином”, њена супротност је повезана са „ускошћу” и „плиткошћу” промишљања, а затим и поступања. Најчешћи разлог због којег људи губе „ширину” сагледавања су њихове непријатне емоције. Као што је познато, појављују се онда када особа процени да јој се догађа нешто важно, и што је она проценила да је то важније, њена су осећања снажнија. Непријатна осећања су унутрашњи сигнал да постоји проблем, а тај сигнал захтева од других менталних функција да се фокусирају на задатак решавања важног проблема.

Дакле, природа непријатних осећања јесте таква да усмерава свест особе на проблем који је она оценила као важан. Код афеката, то јест веома снажних осећања, фокусираност свести може бити у форми „сужења свести” када особа потпуно ментално отписује друге аспекте ситуације и последице својих поступака, тако да чини оно због чега ће сама, када „прошири и продуби” разумевање дате ситуације, зажалити.

То нас наводи на још једну особину мудрих људи, а то је да на основу добре процене онога што се дешава и шта би могло да се деси, боље процењују колико је заиста важно оно што се дешава. Другим речима, они не праве грешку прецењивања ситуације, због чега су њихове емоције умереније, у складу са проценом, тако да њихове менталне процесе не ометају претерано снажне емоције. А када оцене да су превише узбуђени, знајући да снажне емоције лоше утичу на процену, они одлажу своју одлуку по принципу: Јутро је паметније од вечери.

Измештање у „треће лице”

Познато је да се мудрост приписује старијим људима. То је сасвим исправно јер живети живот јесте нека врста непрестаног учења, стицања знања, искуства, упознавања и себе и других, увиђања колико су ствари заиста важне итд. Иако је ово вероватно статистички тачно, не значи да су сви старији мудри, а да су сви млади супротно од тога.

Питање које се поставља јесте да ли постоји начин да се повећа степен мудрости и код млађих особа. Показало се да једна прилично једноставна ментална техника може бити значајан корак у том правцу. Реч је о томе да људи када размишљају о проблемима који их муче почну да размишљају о себи у трећем лицу. То значи да уместо да помисле или кажу: Мени се догодило то и то, кажу: Њему, њој се догодило то и то. Ова техника има и име, илеизам, које је настало од латинског Ille, он или оно.

Шта се дешава када неко почне да размишља о себи и догађањима у свом животу користећи треће лице? На пример, током свађе са партнером особа је у свом доживљају ситуације и углавном је свесна партнера и његових поступака. Када се, након свађе ментално „измести из себе” и дату свађу сагледа „са стране” из такозване мета-перспективе, „гледајући” њега и њу како се свађају, особа постаје много објективнија јер увиђа много више него што то може када сагледава „из себе”. Поред тога, сагледавање „са стране” јој омогућује да се дистанцира од својих емоција у датој ситуацији. Зато јој ова једноставна техника помаже да „прошири слику” и да боље сагледа проблем, што ће позитивно утицати на њено даље поступање.

Истраживања су показала да они који током четири седмице на овај начин мисле и говоре о својим животним ситуацијама заиста повећавају свој индекс мудрости. Зато би и децу школског узраста требало научити илеизму.