Разумевање мистерије
1-ПОТРАГА, СУСРЕТ И ОДЛУКА
Људска бића су пуки комадићи живота, овде само на трен.
Живимо „мртвим животом“, према Светом Григорију Нииском, у свету прожетом смрћу у коме све непрестано гравитира ка ништавилу.
И ту је корен свих наших болести.
Јер, за разлику од животиња, ми знамо да ћемо умрети.
Али, сама наша нелагода постојања је извор благодати, јер одаје чежњу за бићем и јединством, чежњу за спознајом Битија и Једног.
Нелагода и благодат су стална тема Светог Августина, епископа града Хипона у римској Африци и западног црквеног оца. Може нам се десити да га сматрамо помало схематизованим, али његов вапај из срца захтева да се чује.
„Браћо, трају ли наше године?
Измичу из дана у дан. Они који су били, више нису; они који долазе још нису овде. Први су прошли, ови други ће доћи да би и они прошли.
Данас постоји само у тренутку у којем говоримо.
Његови први сати су прошли, остали још нису настали; доћи ће, али само да падну у ништавило. . .
Ништа не садржи постојаност по себи.
Тело не поседује биће: оно нема постојаност. Мења се са годинама, мења се временом и местом, мења се болешћу и несрећом.
Звезде имају једнако мало постојаности; мењају се на скривене начине, вртложе кроз свемир. . . Нису постојане, не поседују биће.
Нити је људско срце постојано више од њих.
Колико мисли га узнемирује, колико амбиција!
Колико га ужитака вуче тамо и овамо, кидајући га!
Сам људски дух, иако обдарен разумом, мења се; он не поседује биће.
Хоће и неће; зна и не зна; памти и заборавља.
Нико у себи нема јединство бића . . .
После толиких страдања, болести, невоља и бола, вратимо се смерно том Једном Бићу.
Уђимо у тај град чији становници учествују у самом Бићу.“
Свети Августин од Хипона, Коментар на псалам 121
Истина је да су људска бића пожелела „да постигну јединство по својој мери, да буду сами себи господари и да зависе само од себе“ (ibid.).
Али, то је авантура попут Луциферове која нас оставља у чистом нихилизму.
Зато је преумљење – metanoia – велики преокрет ума и срца и целог нашег схватања стварности…
„ћерка наде. Она је одрицање од очаја.“
Свети Јован Лествичник, Лествице божанског успона, 5. степеник, 2
Ово није ствар пуке спекулације већ живота или смрти, живота јачег од смрти:
„јер заједница са Богом је живот, а одвојеност од Бога је смрт.“
Иринеј Лионски, Против јереси, V,27,2
„Живот без вечности недостојан је имена живота. Само је вечни живот истинит.“
Свети Августин од Хипона, Проповед 346,1
То је и даље тачно, иако се окретање Богу данас генерално сматра лудилом, чак и више него што је то био случај у Римском царству на врхунцу његове славе.
Постоји нека врста сна душе и људи се надају да ће избећи смрт ходањем у сну или губљењем себе у махнитој активности.
„Игуман Антоније каже: „Долази време када ће људи полудети, а када сретну некога ко није луд, окренуће се према њему и рећи: „Ти си полудео“, само зато што није као они.“
Изреке пустињских отаца Антонија, 25
Мука и очај нису једина полазна тачка.
Ту је и наш осећај чуђења и загонетка коју сагледавамо у унутрашњем реду и лепоти света с једне стране и свим историјским догађајима с друге стране.
Кроз интелигентне и лепе форме створеног Невидљиво даје структуру и равнотежу видљивом, али средства која се користе су и гравитација, смрт, дезинтеграција.
Човечанство исто тако, свесно или не, црпи из невидљивог не само саму идеју правде, већ и високе захтеве знања и уметности и могућности оних закона који постављају границу насиљу и штите настројење ка добру.
„Ко ти је дао способност да сагледаваш лепоту небеса, курс сунца, округли месец, милионе звезда, хармонију и ритам који излази из света као из лире, повратак годишњих доба, смењивање месеци, разграничење дана и ноћи, плодове земље, пространство ваздуха, непрекидно кретање таласа, звук шума ветра?
Ко ти је дао кишу, земљу за обраду, храну за јело, уметности, куће, законе, републику, култивисане манире, пријатељство са својим ближњима?“
Свети Григорије Богослов, О љубави према сиромашнима, 23
Кроз нелагоду постојања и чуђење човечанство има неке наговештаје о великој дубини божанске мудрости. Али потпуно разумевање није могуће; само благословени страх, трепет пред неизмерним.
„Таква спознаја је сувише дивна за мене“ (Псалам 139,6). ‘Хвалим те, јер си страшан и диван’ (ibid, стих 14). . . Много је ствари којима се дивимо без страха, на пример лепоти архитектуре, ремек делима сликарства или слави људског обличја.
Такође се дивимо пространству и бескрајној дубини мора, али бити изнад те дубине је такође застрашујуће.
На исти начин је свети писац док се нагињао над бескрајним понором Божије мудрости био обузет вртоглавошћу.
Испуњен чуђењем, дрхтећи се повукао и рекао: „Хвалим те, јер си страшан и диван. Дивна су дела твоја.“
И опет: „Таква спознаја је сувише дивна за мене; високо је, не могу да је додирнем.“
Свети Јован Златоусти, О несхватљивости Бога I, стр. 48
Можемо видети цео овај процес приказан у животу извесног Иларија од Поатјеа, римско-француског грађанина из четвртог века, изузетног по његовој важности за нас саме.
Елита Римског царства у опадању живела је у интелектуалној клими веома сличној нашој; материјализам и скептицизам, заједно са упетљавањем у синкретистичка веровања, резултирали су мешавином веома различитом од древних религија које су рационализмом и открићем Индивидуе проглашене застарелим.
Укратко, оно што је тада важило за ограничене урбане групе, сада важи за све….“
НАСТАВИЋЕ СЕ
ПРЕВОД НА СРПСКИ: ДАВОР САНТРАЧ
Превод издања на енглеском у преводу Теодора Берклија, O.C.S.O. и Џеремија Хамерстона оргиналног издања на француском ©1982 Editions Stock, Paris

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име