Свака туга уреже се у месо и откине делић душе. Неке туге су толико свепрожимајуће да убију човеково срце. Оно стане, а тело настави да ради као празна љуштура.
Један такав бол покосио ме је једном тренутку ове животне клацкалице. Узео ми је и глас, и сан и будућност и прошлост, а оставио ми је амбис у телу андроида. Не знам како и када сам се придружила свом телу, не знам ни тачан датум, ни ситуацију, али знам осећај који се не заборавља за један живот, осећај да сам погледала у очи смрти и пљунула јој у лице. Осећај слободе одвајања од друштвених и небеских стега. Тек тада сам заиста полетела. Постала сам нека друга (или нека која сам требала да будем).

Бол је будилник, он је вакуум који чупа усахлу душу из празнине у коју се сакрила од несреће и у тој тами навукла оклоп и заборавила на живот. Многи кажу да је заборав лек, верују у реку времена која односи сећања и поштују Морфеја, бога снова. Празнину у грудима, насталу нестајањам срца, пуне лажном успаванком од снова за изгубљене и тону не осећајући сунце на образима, али ни копље у грудима. Kрију се у кутијма, сабијају празне љуске у чекаонице за смрт.

А онда, некима, један мали глас проговори из болне самоће: „Буђење…подигни главу, погледај звезде, иза сваке крије се осмех који ниси понео…“ И храбри се усуде да провире, а онда их бол усиса, удахну кроз рупу у грудима и устану, па клецавим корацима крену кроз дан осећајући. И тада им сав сјај живота улети у поре запушене грудвама мрачног заборава и пробуди се душа, чиста, спремна за све емоције које су симфонија и сврха постојања.

Бити свој, корачати, а летети, волети…какав луксуз у времену истих, како природно и људско, како другачије, скоро као камиказа, светлом кроз мрак људске потребе да не осећа и нељудске жеље да укроти, да бесом и егом покори душе и завлада јефтиним пилулама за заборав.

А ја, ја и сада ходам са тим истим осећањем усхићености, али смерно. Поштујем силе које не видим, али знам да су криве за сваки цвет који ниче, за сударе речима и осмесима, за сузе и урагане који чисте да би никло свеже, ново. И захвална сам болу,он ме је оживео. Био је први осећај после дугог, коматозног сна, а рађање боли. Иза трагедија остали су ожиљци које носим поносно као ордење од меса.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име