Житија светих не читамо зато да бисмо у потпуности подражавали њихов пример – немогуће је у нашем животу оваплотити оно о чему читамо. Ми не можемо, на пример, да опонашамо светог Алимпија Столпника који је на стубу проживео 53 године, кад немамо снаге да у цркви одстојимо један сат. Ипак, читајући његово житије, кажемо: „Боже! Каква је благодат била дарована том човеку! Каква уздржаност, какво трпљење, каква ревност! Каквом је само љубављу горела његова душа!“ И тада се светоме обраћамо молитвом: „Свети угодниче Божији, моли Бога за нас“, а молимо се и Господу: „Господе Исусе Христе, помилуј нас“, Благодарећи тако примеру – благодатном човеку који је задобио Христа –тече необично лако.
Читајући о духовним подвизима, или о животу муче пројавама љубави према Господу, ми и себе мером. Лако се смиравамо и то привлачи благодат Божију. Ишчезава дрскост умишљеног разумевања тајни Божијих или лажни осећај благодатног стања.
Други пут, читајући аскетска дела, ми у њима проналазимо мудру изреку: „Сви се спасавају, а ја сам пропадам“, и одмах уздижемо друге а себе смиравамо. У своме срцу и у мислима сматрамо да нас други превазилазе. Они се спасавају док ми, изгубљени, гинемо по својој сопственој кривици. Зар се уз такве погледе у људској души могу појавити осуђивање, гордост и немилосрдност?
Унутрашње смирење може да се задобије и на другачији начин. Наш егоизам пројављује се кроз нашу вољу у виду претензија, или кроз наша осећања у виду самооправдавања и претеране осетљивости, или кроз наш разум у виду тврдоглавог и неумољивог мишљења. Ако смо заслепљени егоизмом, ми не чујемо нашег ближњег, значи не чујемо ни глас Божији. Ми не желимо да признамо и схватимо вољу другог човека, стога нам је тешко да прихватимо и вољу Божију. Наши ближњи су нам дати и служе нам као видљиви образ Божији у нашем животу. Ако у нашем животу дозволимо да се спроводи њихова воља, онда с лакоћом прихватамо и вољу Божију. Ако будемо размишљали о њиховим правима, а не о својим сопственим, моћи ћемо да у нашем животу препознамо и Божија права. Слушајући с уважавањем њихово мишљење, дозволићемо Божијем просвећењу да делује у нама. Дакле, онај ко одсеца сопствену вољу, нема поверења у своје расуђивање, и одриче се својих права, заштићен је од свега горе набројаног и почиње да ограничава сопствено „ја“. То нас смирава и истовремено чини нас слободним.
Не постоји такав непријатељ који би могао да нам смета у духовном животу. Непријатељ је само један, а то смо – ми сами. И само једна је болест – егоизам. Ако се боримо против свог егоизма, постепено стварамо у себи атмосферу смирења.
Егоизам се понекад пројављује као сујета, понекад као самохвалисање, а врло често као самољубље тј. себељубље; каткада у сасвим отвореној форми, као на пример гнев или завист, а каткад у скривенијем или суптилнијем облику, као претерана осетљивост, незадовољство, увредљивост итд.
Довољан је мали пример да би се схватила дубина егоизма скривеног у нама и наше невидљиве зависности од њега. Гледамо фотографију на којој је пет људи, међу којима и ми. Кога ћемо прво да погледамо? Чије ћемо лице најпре покушати да пронађемо и препознамо? Наравно, своје. И ако се догодило да је позадина на
фотографији испала одлично, да су боје лепе, да су сва лица лепо испала, само је наше са полузатвореним очима – што, признаћете, није тако ретка појава – фотографија нам неће одговарати, мада се свима другима допада. У томе се и види дејство нашег скривеног егоизма.
Наша склоност ка самооправдавању заиста је велика, Не можемо да истрпимо кад с нама поступају неправедно. И не само то, ми не трпимо људе који имају другачији карактер од нас – оне који су нам, да тако кажемо, тешки. Не схватамо да, иако су добри људи (врли или, како их ми доживљавамо, „пријатни“) наша браћа, тешки људи (такозвани грешници, који су можда лишени врлина и нервирају нас) заправо могу да буду још бољи, будући да су љубљена браћа Христова. Ми се противимо тој реалној чињеници и на тај начин одбијамо да будемо ближњи, пријатељи и браћа Самом
Христу Који страда.
Све нам се ово свакодневно догађа у некаквим конкретним животним ситуацијама, или када сами осећамо своје „ја“ као некакву маглу која нас покрива и представља препреку да видимо Бога. Као што смо горе већ говорили, наш егоизам се јасно пројављује у основи – или кроз наше тврдоглаво мишљење, или у осећањима, као самооправдавање, или кроз нашу вољу; као удовољавање само сопственим жељама. Управо против тога треба да се боримо: да пођемо код свог духовника, покажемо послушање и супротставимо се егоизму колико можемо, како бисмо на тај начин однеговали у себи знање које је својеврсна философија, истинска љубав према мудрости. Но, поред тога потребно је да задобијемо и духовно знање.
Обично смо веома паметни (прави професори!) када се ради примерима слабости и страсти код других, али апсолутно смо за наше сопствене страсти. Тако поступамо неправедно односу према себи, тако и у нашим односима са Богом. вамо Господа у Његовом праву да делује у нама и да нас а, узводећи нас од образа Божијег (лика) ка Његовом подобју.
Митрополит Николај (Хаџиниколау)
Из књиге – За свет који нестаје – три сузе покајања и наде
