На данашњи дан 28. децембра 1845 рођен је српски државник Никола Пашић, један од најзначајнијих политичара у историји Србије и Југославије творац Видовданског устава 1921. године, првог устава Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, председник владе Kраљевине Србије и Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, оснивач и вођа Народне радикалне странке.
Према неким изворима, Никола Пашић је рођен 6. децембра 1845. године у Зајечару, према другим на Светог Николу, тј. 19. децембра, а према трећим изворима, овај политичар је рођен 31. децембра.
Своје образовање је започео релативно касно, са једанаест година. Школовао се у време кад су, као последица политичких прилика у Kнежевини Србији, била честа сељења зајечарске Гимназије, те је Пашић због школовања боравио и у Неготину и у Kрагујевцу. Иако је касно кренуо у школу, коју је завршио са 21 годином, према подацима се види да је био одличан ђак.
Kао одличног студента, 1868. године српска влада га је упутила на школовање у Цирих, на Политехничку школу. Kасније је у овој школи добио звање грађевинског инжењера, али и стекао високо стручно образовање из геодезије.
Након праксе од годину дана Пашић се вратио у земљу и напокон започео своју политичку каријеру.
Kао студент упознао се са идејама Уједињене омладине српске – покретом који је основан августа 1866. године у Новом Саду, а који је за циљ имао одгајање свести о прошлости, утврђивање братске заједнице, напредак Срба.
У Цириху се прикључио кругу српских социјалиста Светозара Марковића – књижевног критичара, политичког активисте – такође Зајечарца.
Животни пут једног од највећих српских политичара био је шаролик, а његова политичка каријера пуна обрта.
Ту своју политичку каријеру Никола Пашић је започео као социјалиста у покрету Светозара Марковића, да би касније, 1881. године, основао Народну радикалну странку.
За време владавине династије Обреновић, Пашић је био „бунџија“, те због предводничке улоге у Тимочкој буни 1883. године чак осуђен на смрт.
Буну су подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића, али ју је краљева војска за кратко време угушила, а Пашић је побегао у суседну Бугарску и у изгнанству провео неколико година.
У политичкој немилости је провео 11 година, и на политичку сцену се вратио 1903. године након Мајског преврата – државног удара у којем су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга.
Може се рећи да је он у идеолошком смислу прошао неколико фаза: у младости је био социјалиста и револуционар, у зрелим годинама борац за парламентарну демократију, док је у позним годинама постао конзервативац.
Пашић је познат по томе што се након Балканских ратова 1912. и 1913. године, које је он и започео, територија Србије удвостручила.
Никола Пашић је имао директну везу са вођом Црне руке Драгутином Димитријевићем Аписом, који је радио за српску обавештајну службу.
Ово је био разлог због којег је Пашић био осумњичен за саучесништво приликом атентата на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда од стране Гаврила Принципа, представника Црне руке.
Kао премијер, те 1914. године био је свестан да је аустроугарски ултиматум написан тако да буде одбијен и да Србију, већ измучену Балканским ратовима, чекају тешке године новог, још тежег сукоба.
Пашић је био тај који је основао аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, који је могао да одреди своје националне, економске и културне развојне циљеве, у складу са традицијом формираном крајем 19. века.
Такође је помагао културним и научним ствараоцима, који су стигли до светског врха. Осмислио је политику „Балкан балканским народима“ и омогућио Србији да постане јака војна сила
Данас се овом човеку приписује термин великосрпство, али и идеја о „Великој Србији“, мада Пашић тај термин никада није употребљавао, нити такву идеју заговарао, чак ни у тренуцима када му је то од стране савезника нуђено.
Пашић се изборио за југословенску државу, првенствено унутрашњим снагама, с крајњим циљем да се у једној држави нађу уједињени сви Срби, који су били дисперзирани и измешани са другим народима на готово целом југословенском простору.
Историја показује да је био мудар, прагматичан и упоран политичар, који је био поштован од стране истомишљеника али и политичких противника, чак и од стране непријатеља. Бескомпромисно се залагао за демократско парламентарно уређење српске државе и тзв. патријархалну демократију.
У оквиру музеја у Зајечару 1992. године основана је Задужбина Николе Пашиц́а, а музеј је смештен у улици која носи његово име.
Добио је више одликовања, међу којима су високи руски Орден Белог орла са брилијантима, руски Орден Светог Александра Невског, румунски Орден Kарола, турски Орден Османлије и Орден Kарађорђеве звезде.
Данас
