УТИЦАЈ ПОРОДИЦЕ
У ствари, када је имао отприлике шеснаест година, Георгије је већ био одлучио да се одрекне породичног живота и да постане католички свештеник, нежења. Помисао на одрицање од oвог потомсtва на земљи, причињавала му је свакако извеsне проблеме. Ипак, уздржање у целомудрију девственика није му изгледало као неподносиво бреме. Раније, када му је отац био открио тајну сексуалног живота, уосталом на један прилично вулгаран начин, он је осетио да се ту ради о једној сакралној области живота, о моћи коју је Бог даровао човеку. И зато, никада више није учинио грех против целомудрија.
Да би умирио своју мајку, Георгије тада учини нешто што ће значити преломни тренутак за његову будућу судбину: пошто је жеља његове мајке у почетку била да студира руски језик, уписао се на један вечерњи течај руског језика, похађајући при томе и Богослосвски факултет. Почео је да учи нови језик, али, у исто време, није могао да се не пита: „Шта ћу ја, као свештеник, са овим језиком?
И заиста, чудна је ствар, да је управо његова мајка била она, ‘Која је у њему пробудила интересовање за православни Исток. Разуме се да у то време он још није замишљао своју будућу улогу другачије него да ће бити католички миоионар у Русији. Наредне године, он најзад ступи у Велику Богословију при Богословоком факултету у Будимпешти.
БИТКА У ДУШИ
И тако је и сам Георгије почео да се духовно опредељује. Изјутра, често би чекао да дође у храм свештеник високог раста достојанствене појаве. Он је служио унијатску мису источног обреда. Дошавши до жртвеника који се налазио са стране, свештеник је требало да тамо положи један леп емајлирани !крст и требник.
— Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа … поче свештеник. Служио је по византијском обреду, обреду који се у Мађарској одржао у једној великој унијатској епархији, иначе већ веома полатињеној. Георгије је волео да служи по византијском обреду. Гајио је дубоку наклоност према лепоти византијског обреда који га је задивљавао.
— Једнообразност у служењу литургије није идеал Цркве. И тако је Георгије почео да изучава одлуке своје римокатоличке Цркве које су се односиле на хришћански Исток. Исто тако изучавао је Патрологију Бертолда Алтанера, желећи да докаже, на основу црквених Отаца, римско првенство и папску власт. Међутим ова књига се разликовала својом објективношћу од приручника који су се користили у римској Цркви. Демитологизовани су наводни аргументи у прилог папства, узети ван контекста из дела св. Игнатија Антиохијског и св. Иринеја Лионоког. Свети Игнатије није називао Римску цркву „председавајућом у савезу љубави“, него просто као „прва у врлини љубави“. Исто тако, текст светог Иринеја, чија је аутентичност уосталом сумњива, а према којем је овај захтевао да се цркве саобразе вероучењу Рима, није се заснивао на непогрешивости и канонској обавези, него просто на чињеници да је у то време Римска црква била православна.
Упркос свим својим напорима да докаже истинитост римокатолицизма, Георгије је почео да стиче утисак да првобитна древна Црква уопште није била централизована, него полиархична, синодална, то-јест са сабараним устројством.
Овакво интересовање Георгија било је, вероватно, подстицано присуством неколицине студената на богословији, који су уместо клечања, вршили метаније у цркви. То су били „Грци’, како су их називали, то-јест !студенти који су се држали византијоког обреда. Георгије је осећао према њима извесну наклоност. Као питомци богословије они су често бивали изложени подсмеху од стране латинског клира, посебно због тога што су они имали право да се жене пре рукоположења.
Георгије Попп почео је да се осећа „Грком са Грцима и то у толикој мери да је све то почело да нервира његове предпостављене. На своме писаћем столу држао је једну малу репродукцију иконе. За младог богослова ова је икона представљала читав један свет. Она је обухватала план његовог будућег живота. Наиме, после првог његовог интересовања за неке спољашње форме источног хришћанства, уследила је кратка ‘криза која се испољавала у замору и незаинтересованости; да би затим почео поново да се живо интересује за суштинско у православној духовности.
РАЗОЧАРЕЊЕ
На своме радном месту, у слободним часовима, Георгије је излазио у ходник да би се тамо тихо молио уз своје бројанице које је држао скривене у своме џепу.
— Шта ли онај тамо ради? Као да се моли, нагађали су неки посматрајући његов израз лица, које је зрачило унутарњим миром. Његове старешине сматрали су да је овакав став израз „нестабилности“ Георгија, јер, по њиховом мишљењу, спољашње понаша Бе никада не треба да одаје оно што се дешава у души. Само ови врли духовници појма нису имали о православној теологији иконе. Јер њена суштина је управо у томе да се духовност одражава на лицу и у телу.
Рад Георгија у фабрици, био је, пре свега, тежак физички рад, непримерен његовим снагама. Да не би нарушио стање свога здравља, трудио се да ради што мање. Али узалудно губљење времена без неког стварног интересовања, доживљавао је као живот без смисла, што је за њега предптаовљало адске муке. Јер пакао је, пре свега, осећање потпуног одсуства смисла живота. Затим, још једна ћаволска
замка, Георгије је морао непрестано да слуша бујицу богохулних
псовки у круту фабрике.
— Ах, кад би само побожни људи могли да се науче на примеру ових сиротих радника, и кад би се тако често сећали Бога колико ови псују Њега, говорио је у себи.
Међутим нашег младог идеалисту чекало је опет ново горко разочарење. Он, који је жртвовао своју породицу и своју каријеру у богословији за језуитско Удружење Христа-Краља и који је био спреман да сву своју душу посвети монашком позиву, није био примљен за искушеника. Разлог — његова „неспретност“. И заиста, он није био скројен за члана језуитског реда. Силно је патио због нанесене му увреде, можда једне од најсвирепијих и најнеочекиванијих од ових које су му икада нанесене. Касније, када је испричао овај догађај својим православним пријатељима, ови нису могли а да се не насмеју овим површним и лукавим редовницима и њиховом идеалу „спретности“.
ИСКУШЕНИК У УДРУЖЕЊУ ХРИСТА КРАЉА
Читајући летопис језуитског реда о православнима, Георгије би често налазио примедбе о томе да су се ови ,,свим силама држали за своју литургију, свој пост, као и друга своја предања. Који је разлог овакве непоколебљивости православних? Пошто је донекле већ познавао предања о којима је реч, схватио је да она садрже велику привлачну моћ, па православни народ није хтео да их се одрекне.
Са друге стране прелиставајући списе неких других православних писаца, Георгије није могао а да не осети управо ону исту атмосферу слободе у Христу коју је некада проналазио у Патрологији Бертолда Алтанера. Зар није Православље продужетак првобитне Цркве? Једнога дана, наш младић је случајно открио у Народном архиву, низ необјављених докумената, који су сведочили о дубокој одбојности православних у односу на римску Цркву. Међу овим документима нашао је и један спис од изузетног значаја. Католички и православни писци нису се слагали по питању о томе да ли су године 1737. Румуни из околине града који се сада зове Орадеа Маре, били већ присаједињени римокатолицизму. Поменути документ који потиче из претходне године из пера латинског бискупа овога града, у потпуности је потврђивао истинитост православног става. „Нико међу Власима (Румунима), неће да чује за Римског папу“, признаје бискуп у једном писму упућеном једном редовнику језуитског Удружења, „али они желе да избегну велике финансијске терете које им намеће шизматички (православни) епископ. Нека зависе од нас, у почетку финансијски; они су осетљиви на паре. А њихово право обраћење у католицизам, нема сумње, доћи ће касније“. У ствари, то је био почетак стварања унијатске Цркве у тој области Румуније. Чудних ли пазара у римској Цркви! Георгије !се мучио да то схвати.
Није се играти са вечношћу – Обраћење једног Језуита у Православље (1.део)
ВРХУНСКА ШКОЛА ФИЛОСОФИЈЕ
У јесен 1957., Георшје Попп обрео се у Гринвалду, поред Минхена, где су питомци језуитског Удружења студирали философију. Студије су овде биле на високом нивоу. Но оно што је збуњивало, јесте да су чувени професори и велико зналци предавали о философским системима који ако се нису баш искључивали, али јесу се међусобно хладно презирали. Упињали су се да све докажу геометријски. Познато је да по Томи Аквинском, постоји пет доказа о постојању Бога. Ипак је један од професора
саставио не мање од пет страница само по питању једног силогизма између оних који су сматрани за математичке доказе о постојању Бога. Међутим кад би то било тако јасно, откуда онда толико неверујућих у свету? Георгије Попп познавао је много таквих за свога живота. Зато су кроз Георгијев ум, уздрман слабошћу схоластике, лебдели као авети људи без вере, његови савременици, угрожавајући и његову веру, па је његова мисао добијала бледило неверја.
Овде треба рећи још ово: један професор касније је бацио мантију и напустио хришћанску веру, због неубедљивости схоластичких доказа. Био је добар стручњак за модерну физику. Али због свога искривљеног схоластичког образовања, он је и у доказима које му је пружала наука, и који су били у корист хришћанског погледа на свет, видео препреке за веру. Међутим, уколико модерна физика одбацује класичну представу о материји, православни теолог се томе радује. Сасвим супротно осећа схоластички професор, који целокупну своју аргументацију заснива на тези о „објективности спољног света’, сматрајући да постојање Бога треба доказивати помоћу тезе о постојању материје и путем силогизама, он је зато поколебан у својој вери. Теорија о релативности простора и времена, чињеница да „понашање“ саме материје зависи од тачке са које се посматра, све је то представљало потрес за схоластичку мисао. Томе насупрот, антиномички приступ ствар-има, својствен апофатичкој теологији Православља, обухвата ове елементе у један превасходно мистички и хришћански систем мисли.
Овде треба рећи још ово: један професор касније је бацио мантију и напустио хришћанску веру, због неубедљивости схоластичких доказа. Био је добар стручњак за модерну физику. Али због свога искривљеног 1схоластичког образовања, он је и у доказима које му је пружала наука, и који су били у корист хришћанског погледа на свет, видео препреке за веру. Међутим, уколико модерна физика одбацује класичну представу о материји, православни теолог се томе радује. Сасвим супротно осећа схоластички професор, који целокупну своју аргументацију заснива на тези о „објективности спољног света’, сматрајући да постојање Бога треба доказивати помоћу тезе о постојању материје и путем силогизама, он је зато поколебан у својој вери. Теорија о релативности простора и времена, чињеница да „понашање“ саме материје зависи од тачке са које се посматра, све је то представљало потрес за схоластичку мисао. Томе насупрот, антиномички приступ ствар-има, својствен апофатичкој теологији Православља, обухвата ове елементе у један превасходно мистички и хришћански систем мисли.
— Читао сам да на Блиском Истоку, једна група унијата (источних хришћана под Папом) који се зову „Мелкити“ заступа иста начела која и ти заступаш. Међутим само неколико месеци касније, са доласком папе Јована XXIII, и отварањем Другог Ватиканског концила, сви су почели помало да гунђају против римског централизма.
ШКОЛЕ У РИМУ
Стигавши у Рим усред лета, Георгије је посветио нешто времена разгледању града, да би се затим вратио у Аквилу, са циљем да изучава италијански језик настанивши се на летовалишту Училишта Светога Јосифа, скојим ће у будуће припадати. У сивилу овог спарушеног предела, била га је обузела нека меланхолија. Но, ова меланхолија имала је своје 1Корене такође и у празнини како духовној тако и интелектуалној, која је, на жалост, била карактеристична за већину његових будућих италијанских колега. Кад год би се вратио са’ одмора, туговао је због празнине ових људи, а који су ипак били
утицај ни у Риму.
Тек после неколико година, при крају својих студија, Георгију је пошло за руком да се ослободи ове атмосфере искушења. Догодило се то у Француској, за време јутарње молитве коју је читао шетајући сео око једног замка у коме се налазила богата библиотека, у једном прелепом парку, поред живописног језерца, када је прочитао „Казивања непознатог руског боготражитеља’. Какве ли смерности, рече му један од његове сабраће. Наиме, у књизи Боготражитеља, Георгије је нашао један одељак у коме су говори о томе да сваки човек тежи и чезне за слободом детета Божијег, а да је сама ова „напрегнутост“ већ молитва! Синуло му је да патња због одсуства Божијег настаје из те саме напрегнутости која је управо и била знак Божијег присуства у његовој души. Јер ако не би био створен да воли Бога, никада не би ни патио због Његове привидне одсутности. И зато се Георгије коначно враћа средишту своје личности да би у своме срцу открио присуство Исуса Храста чије је милосрђе тако жељно призивао.
Али да се вратимо теми Римског универзитета: он му није дао велико духовно и интелектуално задовољство. Колико јалових тумачења тамо се предаје, на пример, о прародитељском греху, који је„ према Тридентинском сабору, „својствен сваком човеку“. После-тридентинока теологија покушавала је да целокупан људски род учини „одговорним“ за Адамов грех. Међутим, према учењу Светих Отаца, које је Георгије касније изучавао, било је јасно да смо од Адама наследили само као заразу смртност духовну и телесну …
Нема сумње, у Риму је било добрих професора са великим знањем. Међутим, идеалан студент у Риму био је онај са просечном интелигенцијом, способан да памти мисли свога професора, али без критичке моћи да постави питање кад уочи одређене пукотине у улози предавача. Један Георгијев сународник, иначе веома даровит за богословље, пао је на завршном испиту, док је неки Италијан, само неколико месеци пре испита, почео да учи напамет одређене изводе које су сачинили његове колеге, — полагао са успехом.
Јеромонах Гаврило Патачи
Наставиће се….
