У јединству свега постојећег и Бога, човечанског и божанског битија, истовремено постоји и основна подела на биће и небиће. Они који не познају претпоставке светоотачког богословља, веома лако могу бити привучени погрешним тумачењем ових двају термина. Овде, наравно, није реч ни о дуализму ни о бићу и небићу платонистичке и неоплатонистичке философије, нити о суштини и првој и безобличној материји код Аристотела. Дуализам претпоставља две неусагласиве и супротстављене димензије које изоштравају односе због дисхармоније између природног устројства једнога или другога. Философско небиће није идентично са вечним и духовним светом. Због тога се материја, када је празна, безоблична и „неодређена“, сматра небићем пошто у њој нема начела које формира облик. На овом месту потребно је пружити једно веома истанчано објашњење: иако се због мешања ових двају узајамно неусагласивих елемената, материје и духа, јавља дисхармонија, а истовремено преовладава обликотворна сила обличја, када ови елементи остају или се посматрају сваки за себе, међу њима не постоји никаква супротстављеност — сваки од њих поседује самородну и самосилну суштину. Управо због тога св. Максим тврди да Јелини уочавају ову супротстављеност само у квалитетима, а не и у суштини бића, пошто је сматрају савечном са божанском стварношћу.
Према богословљу, међутим, божанској суштини – као вечној, бесконачној и самосилној ништа није супротно. Но, суштини бића „супротно“ је небиће зато што је она настала из небића, а у власти и вољи Божијој је да ли ће она бити или неће бити, иако су „Његови благодатни дарови неизмењиви“. У философској мисли никада се не види ни трачак сумње у могућност да суштина бића престане да постоји. Нешто тако је незамисливо јер не постоји никакво схватање о стварању из ништавила. Насупрот томе, богословље учи да и биће и небиће ствари почивају у божанском извољењу. Наиме, као остварења из небића, творевине немају никакве сличности са божанском суштином, и у свом природном устројству скривају небиће. Отуда се свако створено биће налази пред опасношћу заокрета према ништавилу. Другим речима, изван библијског и богословског учења не може се схватити својеврсно и коренито оригинално схватање да ништавило јесте чинилац у природном устројству створених бића, јер се она по својој суштини коренито разликују од Бога, а како нису самосилна у опасности су да изгубе своје постојање. Само зато што их „одржава“ сведржитељска сила Божија, постоје и увек ће постојати; али, у независном стању се никада не могу замислити. Међутим, биће и небиће нужно представљају суштинске чиниоце створења – не само материјалних и чулних већу и умствених. У овом случају лако се може уочити, да се према учењу богословља, у онтолошкој супротности не налазе материјална и духовна стварност, већ биће (материјалних и духовних ствари) и небиће. Ово друго, не може се посматрати као некаква стварност или као нешто друго што је неизвесно и квалитативно и ниже од првога. Могло би се чак рећи да је ово друго непостојеће, или заправо да непостојање представља опасност нарушавања и нихилистичког изопачења бића. Но, биће постоји само за себе и ништа „што му је супротно“, као некаква непријатељска сила, није уперено против њега. Оно наиме, у себи поседује небиће као могућност природе која је створена из ништавила. Биће и небиће не представљају две ствари – сачињавају структуру једне стварности. И само ова основна карактеристика била би довољна да богословско гледиште учини коренито различитим од философског, које биће и небиће посматра као две различите ствари – наравно, међусобно независне, иако су у непријатељском односу, где биће никада не формира небиће. Биће и небиће, дакле, представљају два вида једне стварности, уз неопходно објашњење да превазилажење небића напредовањем и утврђивањем бића – увек повезано са Богом – чини, а одричан вид бића и не постоји. У стању савршеног бића нема места за небиће – оно остаје проста могућност, која је у равнотежи са бићем. Но, у појави опасности од заокрета бића ка небићу ствари показују измењеност што води прво ка измени која доводи до ништавила. Ослањајући се на богословско искуство, свети Јован Дамаскин је одбацивао учење манихесјаца, истичући да постанак бића значи прелазак из небића у биће док пропадање значи разлагање бића у небиће. Пошто тварна створења, дакле, никада не пропадају у потпуности, а истовремено она иста производе и напредују, значи да у својој унутрашњости поседују биће и небиће, тим пре што по својој природи нису беспочетна и бесконачна. Дакле, измењивост бића, насупрот Богу, Који је неизмењив, јесте природна последица тварности бића. Реч је о измени која не представља пуко разлагање због сложене природе бића. И сама сложена природа јесте природна последица исте те тварности. Платоновска философија, рецимо, на дуалистички начин дели бића на сложена и проста: прва су материјална, а друга су идеје. Сложена бића су, дакле, разложива, док су несложена бића неразложива. Богословље се, пак, не заснива на овој претпоставци. Измењивост и сложеност потичу од тварне природе створења, а не представљају напросто основна својства материјалног земљаског елемента. Јер, измењива је и човекова душа, као што су измењиви и анђели. Неизмењивост је својство Бога, као нетварног бића. Због тога се измењива бића од уништавају ће измењивости спасавају кроз своје сједињење са Богом.
Дакле, измењивост бића није само некакво распарчавање њихове сложене природе и губитак идентитета, већ опасност од разорне измене и изопачења које бића отуђује од њиховог природног односа са Богом. Стога, последица човековог пада је дошло због његове побуне и тежње за ранобоштвом, представља отуђење његове природе. Ова отуђујућа сила, коју поткрепљује небиће ствари, чини да човек живи отуђено и далеко од божанског живота. Но, основно својство бића и живота јесте „тежња ка саставним чиниоцима“, неугасива жеђ за постојањем – другим речима тежња ка добру. Добро, по богословљу Светога Максима, нема етичко, већ онтолошко значење: поистовећује се са самим постојањем, односно са самим бићем. Постојање Бога представља апсолутно, а постојање бића релативно добро. Борба коју бића воде јесте непрекидно трагање за сигурношћу бића и његовим напредовањем. Независно од остварених или неостварених циљева које бића стално настоје да досегну, неутољива тежња ка добру, односно ка постојању, представља императив саме њихове природе. Она и нису у стању да чине ништа друго. Чак и један каменчић, у складу са „парадигматским логосом“ божанске воље, тежи ка бићу, односно „жели“ биће, а не непостојање. Ова борба за постојање представља противтежу и позитивну реакцију усмерену против ништавила. Због тога бића имају најпре некакву несавладиву тежњу за битијем и спонтану „против-тежњу“ у односу на све што постојању може донети пропадљивост и трошност и што му је претња. Отуда, уопште није парадоксална чињеница да библијско и светоотачо учење, које за непоколебиво полазиште и основу има стварање из ништавила, на врло разумљив начин може да, са једне стране, објасни ово неоспорно искуство кретања и чежње усмереност ка бићу и животу, а са друге, да се сагласи са гледиштем савремене науке да живот јесте јачи од смрти. Необуздана тежња ка свему што конституише биће представља савршен одговор на божанску стваралачку вољу. Друго питање јесте неуспех у остваривању циља, који доводи чак и до самоуништења. Овај неуспех је увек покретан чежњом за животом и за његовим утврђивањем. Ниједно биће по својој природи не ходи за својим самоуништењем. Реч је само о очајничкој реакцији на огромне притиске и о неминовном ставу према преградном зиду несавладивог безизлаза. Као уништавајућа ерозија и измена бића, небиће свакако почива у самом његовом окриљу. Па ипак, небиће не представља засебну и аутономну уништавајућу тежњу која се супротставља бићу. Реч је о нагону ка ништавилу, када нагон ка коначној пуноћи живота доживи неуспех. У овом случају, не постоји други пут осим пута повратка и назадовања. Само доминантна и природна тежња ка добру, које у основи представља постојање, усмерава човека на исправан пут. Сваки неуспех или одсуство ове тежње, по неумитној нужности, доводи постојање пред бездан небића.
Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница – Беседа