Распарчавање људске заједнице. далеко од благодатних дарова божанске доброте. одвија се због раскида свезе природе и мишљења. Ово друго се противи, а често и ходи, путем који је супротан ономе који диктира природа. „Различитост по питању мишљења“, присутна код многих. раздељује човечанску природу, тако да се ствара безизлаз у простору промашеног заједништва. Божанско човекољубље је успело да кроз Оваплоћење Логоса споји мишљење са природом. Дело љубави је Очовечење Бога Логоса, а истовремено и обожење човека. Јер, преобликовањем човечанске природе њеним спрезањем са мишљења – пружа се могућност за „накану и претњу“ између Бога и човека. Исто се збило и са Авраамом, који је својим потчињавањем Богу остварио ову спрегу природе и мишљења. Овде можемо уочити Христолошку основу у делу неоваплоћеног и оваплоћеног Логоса у пројави божанског заједништва, које једино јесте темељ човечанске природе. Оно што је по природи заједничко човечанској природи, а што бива нарушено и раздељено бунтовном кретњом различитости у мишљењу, сачувано је овом спрегом божанске и човечанске воље у простору драме божанског домостроја. Због тога, монашка заједница“ представља јединствени образац исправног и природног заједништва, где истина и доброта упоредо постоје, Истина се не односи само на познање, већ и на природно устројство човековог битија. Доброта, опет, јесте оно делатно знање које јединство и пораст друштвеног живота чини напредном стварношћу.
Дакле, заједништво које се темељи на љубави будући да ова представља начин постојања битија и његов израз, сачињава, са једне стране, природни развој бића, а са друге, божански благодатни дар којим Бог дарује свеколику творевину. Као Творац битија, Бог је свакако и „давалац“ доброга битија. А ово не произилази из произвољне и слободне воље, већ из природне нужности. Наиме, пошто битије потиче „из небића, не може се ни замислити у неком самосталном развоју, без реалног односа према Даваоцу живота.
Свако одступање доводи до познатог исхода „дељења“ заједничке природе, тако да људи постају недружељубиви, непријатељи једни другима, односно звери које се међусобно растржу. Заједница бића означава њихов природни развој, а самим тим и њихово јединство са божанским животом. На тај начин, оно што је „засебно“, не присваја присваја оно што је „опште“. Па ако постоји неки благодатни дар који служи заједници, тада он, уколико се окрене области егоцентризма, губи свој литургијски значај. Наиме, егоцентричном циљу не може послужити ни читаво тело, али ни неки појединачни уд. Не може се, дакле, замислити да се један благодатни дар који је властит , или егоцентричан или „антиканонијски“. У случају да се један балгодатни дар представља у таквом виду, он се, са једне стране, погрешно назива тим именом, а са друге стране, доводи до пропасти тела и удова. Уосталом и најповршније искуство у вези са овом темом показује нам да својатање благодатних дарова, који представљају функције заједнице, доприноси затамњењу, па чак и уништењу заједништва. Заједничарење се дакле, остварује на ваљан начин и са свим одликама и природног развоја једне заједнице, онда када је благодатно. У таквом благодатном заједничарењу не постоји присилно господарење једног уда над другим, присвајање и приватизовање благодатних дарова, као ни отуђење живота. Форму и назив своје ипостаси друштвена заједница задобија по делу Христовом; другим речима, њен темељ јесте христологија. Због тога и јесте могућ процват и пројава таквога заједништва.
Јединство творевине и сваке заједнице словесних бића јесте благодатни дар. Такво обједуњујуће заједништво, по суштини и енергији, у заједници Лица Свете Тројице, јесте природни начин постојања, невезан за било какав другачију пут и изопачење. Међутим, за бића не важи исто. Природан развој за њих јесте онај који се збива у процвату заједништва. Но, због тварности бића и раскидања повезаности између природе и мишљења, остваривање овога развоја представља мукотрпан, стваралачки и прогресиван подвиг, одређен ступњевима успона и назадовања. Другим речима, благодатном дару овог обједињујућег заједништва потребан је одговарајући подстицај од стране агапијског односа који представља силу што прогресивно заједништво одржава у постојању. Бог је љубав, и никада не престаје да буде „један“. Оно, међутим, што за Бога јесте природни начин постојања, то је за словесна бића борба за плодност љубави, тако да, и поред све особености и многоврсности благодатних дарова, дар некога срца и неке душе постаје стварност. Основно и темељно својство таквог живота, које се на миран начин исказује у богаћењу знањем и добротом, јесте трајност агапијског односа између Бога и бића, као и трајност међусобне личносне усмерености бића. Ове заједништво, са једне стране јесте благодатни дар Божији ради остваривања „доброга битија“, а са друге, јесте последица развитка тога дара од стране истих бића, тако да се образује реално благодатно заједничарење „по образу“ и „по подобију“ агапијске заједнице Тројичнога Бога.
Превасходни литургијски благодатни дар заједницее бића. који своју пуноћу и зрелост на динамички начин налази у Цркви, јесте свештентво. Библијско и светоотачко Предање, које на веран начин следи свети Максим, не познаје свештенство као неку касту или некакав ред који господари. Свештенство – са ступњевима ђакона, свештеника и епископа – сачињава благодатни костур заједнице Цркве. Он представља активизацију дела стицања јединства и савршенства, које се темељи на христологији. Пошто је реч о средишњој литургијској пројави благодатног заједничарења, свештенство се не може схватити као некакав издвојен ред унутар тела Цркве. Због тога се оно никад ни не може раздвојити од народа Цркве. У окриљу црквене заједнице престаје да важи посредничко свештенство идолопоклоника јер је успостављено благодатно заједништво. У хијерархијском телу ове заједнице, свештенство поприма светлост од Светлодавца Бога и предаје је удовима овога тела. Ово усавршавање пролази кроз све фазе које доводе до божанске славе, преображавајући разум, жељу и гнев сваке душе. На тај начин се стиче целовито познање Бога, односно остварује се агапијски однос унутар размера благодатног зајеничарења. Улога свештенства јесте „да и само буде обожено и да обожује“. Исто тако, његова улога је у примању и предвању светлости, с тим да не буде посматрано у форми посредничког заступања, јер се целокупно дело остварује у оквирима благодатног јединства тела. Коначно, у средишту ове заједнице непрекидно се остварује трајност божанске љубави.
Ово благодатно заједничарење, као Црква, а тиме и као икона Бога и сваколике творевине, увек се посматра у непрекидној путањи напредовања и назадовања, са коначним циљем у божанској слави. Ова путања води од постанка творевине до њеног завршетка у обожењу; но иако тамо престаје фаза усавршавања а истовремено се може видети и искуство удова ове заједнице, а нарочито оних који имају узвишене духовне благодатне дарове. Стога, историја Старога и Новога Завета јесте јединствена, али динамичка изложена у фазама, са различитим ступњевима савршенства. Због тога је искуство ове заједнице – са патријарсима, апостолима, удовима војујуће Цркве Христове – увек једно, увек се развија и непрестано води ка узвишенијим ступњевима савршенства, док се дело Божије савршава унутар физичке и историјске стварности. Могуће је иступање појединих чланова, па и великих група, из ове заједнице, али и њихов поновни повратак на њен пут. Но, целокупна творевина, са свим својим деловима, увек је потенцијално Црква; другим речима, може се рећи да неки део, који привремено не припада војујућој Цркви, представља рану творевине која очекује исцељење. Управо због тога, ово искуство благодатног заједничарења, макар било доживљено на млак начин или чак одбачено, представља ризницу сваколике творевине.
Из књиге – Никос А. Мацукас – Свет, човек, заједница
